Manastir Mala Remeta samuje na zapadnim obroncima Fruške gore, smešten između dva brda, u dolini, okružen šumom i manastirskim mladim šljivikom.
U manastirskom dvorištu, zajedno sa manastirom samuju i igumanija Rafaila, koja je ove godine napunila 50 godina boravka u ovoj svetinji, i jedina monahinja Efrosinija, koja boravi već osmu godinu u njemu. Ovo je inače ženski manastir sa najmanjim brojem sestrinstva na Fruškoj gori, smešten u iriškoj opštini.
Kada je, pre skoro pet decenija, došla u Malu Remetu, Rafaila je zatekla samo ruševine. Kaže, bilo je to teško vreme gladi, siromaštva, ali i velike odbojnosti vlasti prema crkvi i manastirima.
– Bio je zapaljen konak, spavala sam gotovo pod vedrim nebom, a da bi se prehranile, i tada nas je bilo dve monahinje, išle smo u nadnicu kod seljaka i u seljačku radnu zadrugu da zaradimo za hranu i da nešto para uložimo u opravku konaka. Brale smo lipov cvet, sušile ga i prodavale. Od šljivika manastirskog je bila bolja zarada, pekli smo rakiju i prodavali, a onda taj novac ulagali u opravku i sređivanje ove svetinje. – priča Rafaila koja je ušla u sedmu deceniju života i žali se da joj polako snage ponestaje.
Rafaila je poreklom iz sela Pljeva kod Šipova, zamonašila se sa 19 godina. Posle smrti oca i njena majka je došla u Malu Remetu, zamonašila se i ovde umrla.
– Dugo godina sam bila sama, a onda je pre pet godina došla sestra Efrosinija, i nas dve same održavamo manastirski kompleks koji se prostire na 4 jutra zemljišta. Mene godine gaze, nemam više snage kao pre, a ceo teret pao je na nju – sa setom govori igumanija.
Oko manastirske crkve i konaka, uvek ima zasađenog cveća, sve je uređeno i pod konac doterano, da oni koji dođu ne mogu da poveruju da to sve održavaju samo dve žene.
– Držali smo ovde nekad i krave, pravili sir i prodavali, od toga se lepo zarađivalo, opravljali od tih para manastir i podmirivali troškove. Bilo nekada…– seća se igumanija.
Kažu govorili su im da pređu u drugi manastir da ne budu same, da se ne muče toliko, međutim, obe vele da su htele da budu monahinje i da se nisu pokajale, ali i da ostaju ovde, s verom u Boga i bolje u sutra.
Izgradnja manastirske crkve Pokrova presvete Bogorodice počela je 1739. godine, a ktitor je bio Stanko Milinković, žitelj sela Šuljam, koji je sklopio ugovor o gradnji sa majstorima i manastirom Beočin, jer je Mala Remeta bila metoh manastira Beočin.
Ugovorom je ktitor platio 145 dukata majstorima i obezbedio im veće količine hrane, brašna, mesa, soli, vina i rakije. U manastiru se čuvaju rukopisne knjige koje su pisali monasi iz manastira Raše, koji su ovde i u manastiru Beočin boravili početkom 18. veka.
(Smiljka Kostić)
