Nataša iz Divoša nam je otkrila JEZIV OBIČAJ kada žene NISU MOGLE DA RODE

0
7895

Zamislite situaciju da ste nerotkinja i da vaš muž zbog toga u kuću dovede drugu ženu koja će mu roditi decu kako bi se loza produžila. A vi ostanete samovoljno pored tog istog muža i njegove nove žene i odgajate decu koju niste rodili kao svoju. Sigurno vam se steže u grudima od same pomisli na to, možda vam se plače, možda proradi neverovatan bes. A znajte da je to nekada bio običaj, u narodu poznat kao podruga.

A podruga je upravo situacija koju smo zatražili da zamislite. Čest je bio običaj na Kosovu i Metohiji baš tu gde, nažalost, žena nije mogla da rodi, a gde se znalo da je do nje. Tada su one pristajale na komrpomis, na suživot sa drugom ženom da bi obe imale decu – i ona koja rađa i ona koja ne može da rodi kako bi i na njenom krilu ta deca rasla. Knjigu po motivima pomenug običaja imena „Podruga“ napisala je Nataša Terzić, rođena u Metohiji, koja sada živi u fruškogorskom selu Divoš, i ona, ponesena sudbinama svojih sunarodnika iz južne pokrajine, sve teškoće, ali i uzvišenosti tih žena pretočila u jedno životno i poučno štivo.

Nama je do tančina objasnila kako je izgledao život obojen, za današnje prilike, neprihvatljiim običajima. Koliku žrtvu su podnosile žene koje su pristajale da prag njihove kuće pređe druga, da legne na njenu stranu kreveta i sa njenim mužem zasnuje porodicu koju ona sama nije mogla.

Podruga je prvo opisana u Bibliji gde Sara dovodi Agaru Avramu zato što je mislila da neće imati decu, ali sa 90 godina rađa Isaka po Božijem obećanju. Od pamtiveka je taj običaj postojao, ali je u nekim kulturama bio više zastupljen, a u nekima manje. Na Kosovu i Metohiji se održao do ’80-ih godina prošlog veka – priča Nataša.

Ona je sebe, kao udata, stavila u kožu tih žena i shvatala kolika je žrtva podneta da bi prezime jedne porodice nastavilo da živi među potomcima.

Koliko je to strašno, a i veličanstveno u isto vreme da neko potre sebe, a u stvari je sebe uzvisio. To je ta beskompromisna sveta ljubav u kojoj se neko žrtvuje kao što se Isus Hrist žrtvovao za nas. Žrtvuješ se za dobrobit drugog i ne tražiš ništa zauzvrat – priča.

Najčešće kada dođe druga žena prestaje intimnost sa prvom zbog straha od greha, od skrnavljenja. Bilo je različitih gledanja na te stvari, ali neko ko je hteo da ispoštuje običaj baš kako nalaže, razvodio se od prve žene, ali bi ona ostajala u kući socijalno zbrinuta. Muškarac više nije spavao sa njom.

Ona njemu više nije bila žena, dobila bi status „sestre“ ili „sluškinje“. Naravno da je bilo i muškaraca koji su spavali i sa jednom, i sa drugom ženom, ali ja sam se trudila da opišem situacije u knjizi, između dva svetska rata, inače, u kojima su se muškarci i žene doslovce držali običaja. Nisu želeli da oskrnave bračnu postelju da deca koje se rode ne budu od Boga obeležena i kažnjena – objašnjava Nataša.

Obe žene su brinule o deci, a čest je bio slučaj da su one, koje nisu mogle da rode, više branile decu, štitile od batina, više ih čuvale od rođenih majki. Bile su zaštitnički nastrojene. Bolja im je bila maćeha nego majka. Verovatno zašto je ona, koja nije mogla da rodi, bila toliko željna deteta. Iz jedne takve porodice potekla je i Natašina strina.

– Imala sam 10 godina kada je strina došla u našu kuću i bila sam začuđena i zbunjena kada mi je rekla da ima i majku i maćehu. Objasnila nam je da njen otac nije mogao sa njenom maćehom da ima dece, pa je u kuću došla njena majka koja je rodila nju i njenog brata. A mi, deca, iz bajki smo naučili da su maćahe zle. Prvo smo je pitali da li je maćeha prema njoj bila stroga, da li je grdila, a strina nam je odgovorila da joj je bila bolja nego majka. Štitila je, majka joj je bila stroga – ispričala nam je i primer iz svoje porodice i na objasnila da su joj se nakon čitanja knjige javili i mnogi ljudi iz Crne Gore, Hercegovine, Šumadije, ali i Vojvodine da posvedoče da je i u ovim krajevima postajao ovaj običaj. Samo ne toliko izražen kao na Kosovu i Metohiji.

O tome se u pomenutim delovima Balkana pričalo sa snebivanjem i sramotom.

Kada sam i komunicarala sa porodicama, oni su se snebivali, verovatno zato što su nailazili na osude. Kod nas na Kosovu je to bilo normalno, mi smo živeli na vetrometini. Jako se osećalo kada neka kuća nema decu. Kao da fali zub u vilici – vidno je bilo, falilo je – na kraju nam objasnila Nataša Terzić (49).

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Viktor Veličković/foto: Đorđe Kojadinović)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here