Nenad Lemajić ili Vasa PDV

Kako se predizborna kampanja ubrzava sve se više otkrivaju tamne mrlje iz prošlosti mitrovačkih političara. Kako stvari stoje, birači uopšte neće ni imati neku dilemu u izbornom danu: ili će dati svoj glas za kriminalizovanu vlast ili za kriminalizovanu opoziciju.

Pri svemu, zašto ne spomenuti i onu treću stranu: za trenutnu opoziciju koja žarko želi da stekne mogućnost da se kriminalizuje. Zato joj treba samo jedan uslov – da uđe u gradsku skupštinu. A tu joj upravo njihovi sugrađani najviše mogu pomoći.

Inače, kada je u pitanju vizija razvoja grada, poboljšanje uslova života, i slične stvari – sasvim izvesno, ljudi sa takvim idejama nema ni na jednoj listi. Tako da, kako god budemo glasali –pogrešićemo!

Ono što daje posebnu čar ovim izborima je definitivni raskol između nekadašnjih petooktobarskih lidera. Rodonačelnici DOS-a, iako međusobno uglavnom posvađani i na izvesnoj distanci, pravilno su se rasporedili po izbornim listama, tako da ih bilo koji birač teško može izbeći.

Čak i one liste koje su očišćene od takvih kadrova, do te mere su zatrovane njihovim razmišljanjem da i same ne donose novi odnos prema vlasti koju žele da vrše, već imaju nameru samo da oponašaju svoje predhodnike, odavno ogrezle u korupciju, pljačku i kriminal.

Mada se ne zna ko je Mitrovicu više zavio u crno, ovi petnaestogodišnji partijski vladari, lopovi  i uništitelji grada, upiru prstom jedan u drugog nastojeći sebe da prikažu kao anđele svetlosti, a sve druge kao najcrnje tirane.

Kao da se zaboravilo kako su podjednako štetno delovali po ovaj grad: Nenad Lemajić svojom nakaznom politikom u intitucijama kulture, a u poslednje vreme i preko fantomskih sportskih klubova, ali i Vasilije Radosavljević preko građevinskog sektora.

Naravno, svoje mesto pod suncem traži i bivši demokrata Aleksandar Prodanović predstavljajući se kao nekakav vajni opozicionar. Čovek za kojeg se ne zna da li je više štete Mitrovčanima naneo u periodu dok je bio predsednik Izvršnog veća (2004-2008) ili dok je, sa pozicije funkcionera tada, u Srbiji vladajuće DS, minirao svaku inicijativu sa lokalnog nivoa na kojem je vedrio i oblačio DSS (2008-2012).

Iako vrebaju iz prikrajka, Zoran Bošković  i Ljubiša Kolarov su ipak figure marginalnog značaja i teško da će ikad više igrati bitniju ulogu na lokalnoj političkoj sceni.

U svakom slučaju, Nenad Lemajić i Radosavljević ne prepuštaju ništa slučaju. Lemajić se sakrio iz lika i dela doktora Miroslava Kendrišića, usput se koaliciono pojačavši i strankom mitrovačkih Hrvata, dok je Radosavljević mnogo lošije prošao. Sakrio se iza izvesnog marginalca Mikice Ilića, za kojeg potpis podrške nije dala čak ni rođena tašta, a listu je ojačao koalicijom sa romskom strankom.

I, najzad, na koji način ova grupa ljudi, koja je svoje sugrađane do te mere opljačkala da bi se to moglo smatrati čak i blažom formom fašizma, misli da se suprostavi mašini zvanoj SNS?

Možda je jedina prava dilema u narednim izborima samo to da li će Nedimovićeva lista, pored ovakvih protivnika, osvojiti više od pola glasova ili će im malčice nedostajati do te famozne polovine. Sve ostale liste, odreda, na to i igraju – da budu jezičak na vagi koji će zatrebati Nedimoviću za nov mandat.

Da mu ispostave svoju cenu, što jeftinije to bliže funkcijama, vlasti i novom četvorogodišnjem kraduckanju. Za sva međusobna optuživanja u predizbornoj kampanji reći će da je sve to samo politika. Na kraju krajeva, gledali smo to da sada mnogo puta.

I onda, kome treba da damo svoj glas: za kriminalizovanu vlast ili za kriminalizovanu opoziciju?

M. M.