Nenad LEMAJIĆ kao ČAROBNJAK iz Oza?

Ne samo devojčica Doroti, već i gotovo svaki čitalac priče o Čarobnjaku iz Oza – a zna se u kom se uzrastu ta knjiga čita – beše razočaran kada mu je otkriveno da svemogući čarobnjak dubokog glasa nije ni svemoguć ni čarobnjak, već je reč o sasvim neupečatljivom i minornom sredovečnom prevarantu koji je svoju snagu crpeo iz mimikrije i debelih zidova kako bi svoju ništavnost sakrio od drugih stanovnika Smaragdnog grada.

Takav je i Nenad Lemajić, mitrovački politički čarobnjak kojeg su velikim napravili upravo oni koji su zajedno sa njim pljačkali i uništavali ovaj grad.

Sve što su ti mali, sitni i bezdušni ljudi, članovi raznih političkih stranaka proizašlih iz nekadašnjeg DOS-a stekli, tačnije ukrali od svojih sugrađana, učinili su to zahvaljujući njemu i njegovoj spletkaroškoj genijalnosti i političkoj kombinatorici.

Da li bi bilo ko od lažnih veličina, grobara mitrovačkih, bio u stanju da uništi i pokrade makar delić onoga što je uništio i pokrao zahvaljujući političkim marifelucima Nenada Lemajića?

Svako ko poznaje te ljude: Vasu PDV, A. Prodanovića, LJ. Kolarova, Boškovića, Simića, Miščevića i mnoge druge (a ima ih mnoštvo), zna da oni najveće zasluge za svoje razarajuće delovanje po žitelje ovog grada duguju upravo Nenadu Lemajiću.

On je alfa i omega uništenja našeg zavičaja. Početak i kraj tog partijskog zla. Oni su, koliko do juče, a neki još i sada, njegovi imitatori i istomišljenici. Najobičnije sluge koje su više od deceniju virile iz njegove zadnjice ne bi li dobili od njega blagoslov za neku funkciju, nameštenje, posao ili novac za izmišljeno udruženje građana.

Iako je svima jasno da vreme Lemajićevo sasvim izvesno prolazi (uostalom, kao i svakog čoveka pod kapom nebeskom), iako su svesni da sada svojim limitiranim profesionalnim mogućnostima treba da pronađu za sebe novo mesto u društvenoj hijerahiji – ipak im je strah od Lemajića ostao tako duboko usađen u mislima, da njegove tragove i dalje vide u svemu oko sebe.

Postoji neko pravilo da vođu čopora, čim pokaže prve znake slabosti, ubijaju upravo oni koji su mu čuvali leđa i bili najverniji saborci.

Vođa neljudskog čopora u čovečijem obličju, krda političara izniklih na temeljima petooktobarske revolucije,  pokušavajući na svaki način da izbegne svoj kraj, napustio je umirući DSS i prešao u žuto preduzeće Bojana Pajtića verujući da je to opcija sa dobrom kondicijom.

Onda se dogodilo da je jedan od sledbenika, upravo onaj kome je Lemajić  namenio ulogu naslednika, povukao potez koji ga je od imitatora načinio novim liderom.

Branislav Nedimović je postao novi šerif u gradu onog trenutka kada je u svom mobilnom telefonu sa počasnog mesta skinuo broj Nenada Lemajića (možda ga i obrisao) i na njegovo mesto ukucao broj trenutnog vlasnika Srbije – Aleksandra Vučića.

Kome više treba Nenad Lemajić?

Građanima Mitrovice? Onima koje je pokrao, uništio im živote, sveo ih na nivo tegleće marve, odrpanih proletera ili industrijskih kmetova koji se oblače kod Kineza i u second hand prodavnicama…

Članovima Napredne stranke? Ne, oni imaju svog vođu za kojim cvile jednako kao što su i dosovski politički grobari i karakterne mrcine, moralni nikogovići i intelektualne bubašvabe, za Lemajićem?

Možda jedino onima koje je tokom poslednjih 16 godina upravo on, Nenad Lemajić načinio takvima kakvi jesu, a koji ga sada, nakon što ih je napojio i nahranio našom budućnošću, želeći da se otresu njegove samrtničke (u političkom smislu!) senke, vide svuda oko sebe, čvrsto verujući da njegova mešetarska duša i dalje obleće okolo i spletkari kao u doba kada su ga oni verno služili – na narodnu štetu.

Jedino onima koji misle da su svi Mitrovčani nesposobni poput njih i da baš svima treba tutor Lemajićevskog tipa kao što je trebao njima.

Jedino onima koji se sa paničnim strahom spremaju za predstojeće izbore, dezorijentisano (prvi put bez Lemajićevog nadzora) kombinujući sve moguće koalicije svojih partijskih mrvica, ne želeći da priznaju neumitnu činjenicu da će ih glasači, takve reciklirane i ogavne, oduvati sa političke scene zajedno sa bivšim vođom njihovog čopora.

Onima koji su svih ovih 16 godina ćutali u nameri da nezameranjem dobiju makar mrvicu sa Nenadovog stola. Sada su se ohrabrili osećajući da je vreme njihovog partijskog boga pri kraju. Upiru prste u one koji nikad, pa ni u vreme njegove najveće moći, sa Lemajićem nisu trgovali (tu ubrajam i moju malenkost).

Sve po principu „Držite lopova!“

I u isto vreme oprezno, pomalo uplašeno, okreću se oko sebe u strahu od Lemajićeve senke. Jer ko zna, ko zna…

M. Milivojević