Sada je već sasvim izvesno, bar kada je reč o aktivistima opozicionih grupacija; ‘Kad nemaš politički program, onda ga tražiš u mrtvima i nesrećama!’ To je posebna vrsta političkog beščašća koja se najbolje vidi onda kada političar nema šta da ponudi građanima. Nema program. Nema rezultate. Nema ideju, a bogami, ni rešenje. I onda počinje da traži politički kapital tamo gde ga normalan čovek nikada ne bi tražio – u tuđoj nesreći, strahu, povredi, smrti i tragediji.
Takvi političari postaju svojevrsni nekrofili političke scene. Ne zato što ih zanimaju problemi građana, već zato što im je tuđa muka potrebna kao gorivo za sopstvenu političku promociju.
U Sremskoj Mitrovici smo poslednjih nedelja imali nekoliko tema koje su ozbiljne i koje zahtevaju odgovore nadležnih. Povređena je četvorogodišnja devojčica nakon što je na nju pala metalna konstrukcija u prostoru kod PSC „Pinki“. Nesreća se dogodila 6. jula, a javnost je potom tražila odgovor na pitanje ko je odgovoran za bezbednost prostora i ko je bio nadležan za konstrukciju. Uprava „Pinkija“ saopštila je da su dostupni video-snimci i da je zatraženo stručno veštačenje, dok je tadašnji v.d. direktora Slobodan Kekić podneo ostavku.
To je ozbiljna tema. I treba da bude ozbiljna. Treba utvrditi činjenice, odgovornost i eventualne propuste. Ali upravo tu počinje razlika između ozbiljne politike i političkog lešinarenja. Ozbiljan političar pita: Šta se dogodilo? Ko je nadležan? Da li je bilo propusta? Kako da se spreči da se isto ponovi?
Politički lešinar pita: Kako ovo mogu da iskoristim protiv političkog protivnika?
Ista stvar, potpuno drugačija namera. Najjeziviji deo cele priče jeste kada politička borba počne da se hrani fotografijama, povredama i porodičnom tragedijom. Dete koje je povređeno nije ni vlast ni opozicija. Niti ima stranačku legizimaciju. Nema politički stav. Nije glasalo ni za koga. I ne sme da bude pretvoreno u sredstvo političkog marketinga!
Posebno je važno imati meru kada je reč o detetu i porodici koja prolazi kroz težak period. Uprava PSC „Pinki“ je upravo kao razlog za ranije ćutanje navela želju porodice da se pažnja usmeri na oporavak devojčice, bez dodatnog medijskog pritiska. Naravno, to ne znači da javnost ne treba da dobije odgovore. Naprotiv.
Javne površine i objekti moraju biti bezbedni, a odgovornost mora biti utvrđena kada postoji osnovana sumnja da je bilo propusta. Ali između zahteva za odgovornošću i političkog iživljavanja nad tragedijom postoji ogromna razlika.
Samo nekoliko nedelja kasnije nova velika lokalna tema – požar na Regionalnoj deponiji „Srem-Mačva“. Požar je izbio početkom avgusta, a nadležni su saopštili da je stavljen pod kontrolu. U intervenciji su učestvovali vatrogasci, cisterne i mehanizacija za zatrpavanje, dok je gradonačelnik Branislav Nedimović obišao lokaciju i govorio o sanaciji i narednim koracima.
I opet – ozbiljna tema.
Požar na deponiji nije sitnica. Tu su pitanja zaštite životne sredine, bezbednosti, kvaliteta vazduha, funkcionisanja sistema upravljanja otpadom i odgovornosti. Ali i ovde se vrlo brzo pojavljuje isti obrazac. Umesto da se govori o tome kako je do požara došlo, šta je urađeno, šta može biti bolje i kako sprečiti novi incident, politička alternativa pokušava da sve to iskoristi za sopstvenu promociju.
Jer kada nemaš svoj program, najlakše je da čekaš tuđu grešku. Kada nemaš rezultate, čekaš tuđi problem. Kada nemaš ideju kako da popraviš grad, čekaš da nešto pođe po zlu. A kada se dogodi nesreća – pojaviš se prvi pred kamerama.
Postoji politička logika koja ne počiva na tome da građanima bude bolje, već na nadi da će građanima biti gore – kako bi vlast izgledala lošije. Što je više problema, to je više materijala za političku objavu. Što je veća tragedija, to je veća mogućnost za politički performans. Što je veći strah, to je veći domet na društvenim mrežama. To više nije politika. To je politika „što gore, to bolje“.
A takva politika nema veze sa brigom za građane. Jer čovek koji iskreno brine zbog bezbednosti dece neće čekati nesreću da bi o tome govorio. Čovek koji brine zbog životne sredine neće se setiti deponije samo kada se pojavi dim. Čovek koji ima plan za grad govori o bezbednosti, infrastrukturi, školama, sportskim objektima, zdravstvu, investicijama i životnoj sredini i onda kada nema kamera.
Sremska Mitrovica ima dovoljno stvarnih tema o kojima treba voditi ozbiljnu javnu raspravu. Kako unaprediti bezbednost javnih prostora? Kako bolje održavati sportsku infrastrukturu? Kako unaprediti sistem upravljanja otpadom? Kako sprečiti divlje deponije? Kako zaštititi građane tokom ekstremnih temperatura? Kako privući nove investicije? Kako zadržati mlade? Kako unaprediti zdravstvo? To su pitanja koja zahtevaju politiku.
Za njih treba imati program. Za njih treba imati ljude. Za njih treba imati znanje. Za njih treba imati hrabrosti.
Mnogo je lakše, međutim, napisati status povodom tuđe nesreće. Mnogo je lakše okačiti fotografiju požara. Mnogo je lakše napisati „gde je odgovornost?“ nego ponuditi konkretno rešenje. I upravo zato su nekrofili političke scene toliko glasni kada se dogodi tragedija.
Jer tragedija ne traži program. Tragedija traži samo komentar na društvenim mrežama.
Ipak, postoji nešto što takvi političari često zaboravljaju. Građani nisu glupi i ne treba ih potcenjivati!
Ljudi vrlo dobro razlikuju onoga ko iskreno traži odgovornost od onoga ko se pojavljuje samo kada treba politički profitirati na nečijoj nesreći.Razlikuju pitanje od optužbe. Razlikuju saosećanje od političkog marketinga. Razlikuju program od objave na društvenim mrežama.
I možda je zato najpoštenije postaviti jednostavno pitanje: Šta nudite građanima kada nema požara, nesreće ili tragedije? Šta je vaš program? Šta ćete uraditi? Šta ćete promeniti? Šta ćete izgraditi? Šta ćete unaprediti?
Ako na ta pitanja nema odgovora, a politička aktivnost počinje tek kada se pojavi nesreća – onda građani imaju pravo da se zapitaju da li gledaju političare ili političke lešinare. Jer kao što rekosmo na početku: kad nemaš politički program, onda ga tražiš u mrtvima i nesrećama.
A od toga je do ozbiljne politike – čitava provalija.
(M. Milivojević)
