Sremska Mitrovica je dobila jednu neobičnu festivalsku atrakciju. Dok su na Žitnom trgu defilovali folkloraši iz različitih krajeva sveta, ovogodišnji „Srem Folk Fest“ otvorio je – robot Toša.
Da, dobro ste pročitali. Ne tamburaš, ne harmonikaš, ne čovek u narodnoj nošnji, nego mašina. I tu je, izgleda, za pojedine građane nastao problem. Umesto da se na nesvakidašnju scenu gleda kao na zanimljiv spoj tradicije i savremene tehnologije, društvene mreže su, po starom dobrom običaju, nastavile tradiciju komentarisanja večito nezadovoljnih individua.
Jer, zaboga – šta će robot na festivalu folklora? Logično pitanje. Odmah posle onog čuvenog: „A što su ovo napravili kad može i da ne bude napravljeno?“
Jer kako drugačije objasniti da u gradu koji četiri dana ugosti više od 500 učesnika iz 12 zemalja, gde se na Žitnom trgu susreću kulture sa četiri kontinenta, nekome najviše zasmeta – jedan robot? Festival je upravo i zamislio spoj različitih kultura, a ovogodišnje izdanje donelo je i taj simbolični susret tradicije i tehnologije.
Da li je robot možda trebalo prvo da položi prijemni iz folklora i to pred komisijom koju odrede isti oni koji su prošle godine, krajnje necivilizovano, prekinuli jedno od festivalskih večeri a koji su proteklih dana, listom, komentarisali Tošino pojavljivanje? Pa da ti isti, utvrde da li Toša ima pravo da stane na Žitni trg ako ne pumpa. Ili ako ne preti neistomišljenicima da će im seći prstiće.
Jer postoji deo naših sugrađana koji vole tehnologiju ali pod jednim uslovom – da je upregnu u svoje političko kolo. Inače se zgražavaju tom bezdušnom naukom iako koriste internet i pametne telefone, ne silaze sa društvenih mreža i imaju mišljenje o svemu. Naravno, po pravilu negativno, u skladu sa svojim ličnim frustracijama.
Čak ni takvi pojedinci ne predstavljaju, u istorijskim okvirima, ništa novo. Istorija čovečanstva je puna ljudi kojima je svaki novi izum izgledao kao kraj sveta. Kada se pojavila električna energija, nije baš svako rekao: „Sjajno, ovo će promeniti civilizaciju.“ Bilo je i straha. Jer struja može da ubije. I zaista može, nije sporno.
Ali zamislite da su tada pobedili oni koji su govorili: „Šta će nama struja? Sve smo i do sada radili bez nje!“ Danas bismo verovatno sedeli u mraku i raspravljali da li je sveću napravio neki ćaci i da li je izvajana u skladu sa evropskim vrednostima.
A onda je došla železnica. I opet – katastrofa! Voz će, govorili su mnogi, uplašiti konje. Krave će prestati da daju mleko. Životinje će doživeti nervni slom. Ljudi će juriti nenormalnim brzinama. Zemlja će propasti. I šta se dogodilo? Vozovi su postali jedan od simbola industrijskog razvoja.
Onda je došao telefon. Zašto pričati sa nekim ko nije u istoj prostoriji? Besmislica.
Pa radio. Pa televizija. Pa računar. Pa mobilni telefon. Pa internet. Za svaki novi izum uvek se nađe neko ko će objasniti zašto je baš taj izum nepotreban, opasan, štetan, nepotpun ili – što je možda najvažnije – zašto je nekada bilo bolje.
I sada smo stigli do robota. Toša se pojavio na festivalu folklora i nije nikoga pregazio, nije zapalio Žitni trg, nije oteo tamburu i, koliko je poznato, nije arlaukao gradom poput blokaderske rulje. Samo je bio tamo i rekao par reči. Kao atrakcija. Kao simbol vremena u kojem živimo. Možda je upravo to ono što nekima smeta. Jer robot podseća da se svet menja. A promena ume da bude neprijatna.
Lakše je reći „šta će nam ovo?“ nego priznati da živimo u vremenu u kojem mašine već ulaze u fabrike, bolnice, škole, laboratorije i svakodnevni život. I možda će jednog dana upravo neko dete koje je na Žitnom trgu gledalo Tošu poželeti da pravi robote. Možda će taj mališan jednog dana napraviti nešto zbog čega će ljudi dolaziti u Sremsku Mitrovicu.
A možda će i tada neko napisati na društvenim mrežama: „Šta će nama to, imamo mi bicikl.“
I eto nas ponovo na početku. Zato možda nije loše da se na Tošu gleda malo drugačije. Ne kao na pretnju folkloru. Ne kao na „nepotreban cirkus“. Nego kao na simpatičan znak da tradicija ne mora da bude suprotstavljena budućnosti. Naprotiv.
Ako mogu zajedno da stoje srpska narodna nošnja, čileanska igra, američki folklor, grčka tradicija i robot, možda je to zapravo najbolja moguća slika sveta u kojem živimo. A oni kojima smeta? Neka ne brinu. Struja još radi. Vozovi nisu pojeli krave. Internet nije uništio čovečanstvo. A ni Toša za sada nije preuzeo Mitrovicu.
Iako, iskreno, ako jednog dana počne da vodi sednice Skupštine grada – onda bi već mogli imati ozbiljan razlog za zabrinutost!
(SMP)
