Naša zadružna štala i dalje je veoma zanimljivo mesto za život, iako je došlo do nekih bitnih promena, koje smo svi osetili na svojoj koži. Prvo je Vođa, koga smo ranije zvali gazda-Bora, organizovao redovno takmičenje za izbor novih štalskih momaka. A onda je, u nastupu EU-forije, odlučio da neće biti loše da se o istom trošku izabere i novi Vođa, podrazumevajući pri tom da će on ostati glavni nosilac belog štapa i tamnih naočara.
Nije nam bilo loše tih dana. Bilo je svega. Mnogi od nas su morali na njive, da oru, seju, bace đubrivo, ali su kandidati za štalske momke svaki dan svraćali do nas. Trudili su se da nas ubede, kako su upravo oni ti koji će najbolje brinuti o nama. Nisu se baš pretrgli da nam donesu sveže seno, lepu slamu i sve ono što bi moglo da nam bude od konkretne koristi. Uglavnom su nam obećavali.
Kada je takmičenje bilo gotovo, na iznenađenje svih, a najviše na svoje, gazda-Bora je morao da preda gazda-Tomici beli štap i tamne naočari, kao i pripadajuću titulu Vođe.
Novi Vođa je predložio gazda-Bori da bude šef štalskim momcima. Bora se dugo nećkao i dvoumio. U međuvremenu, dok su se oni dogovarali, mi smo obavljali redovne poslove na farmi, u štali i oko nje. Na kraju se za šefa prijavio mali Iva, koga svi zovu Sloba, ne znamo zašto.
Od tada sve njih slabo viđamo. U štalu malo ko, i vrlo retko svraća. Za hranu i prostirku se snalazimo kako znamo, više smo gladni, nego siti.
Vođa je, čuli smo, otvorio destileriju i zanima se proizvodnjom rakije. Poslali smo nerasta Pantu i ovna Marinka da malo izvide situaciju. Oni su se propisno usvinjili i tri dana nisu znali za sebe. Kada su se otreznili, nisu bili raspoloženi za priču. Samo su rekli da Vođa neće da ima ništa sa stokom. Iva mali Sloba nije ni dolazio u štalu. Nema vremena. Pronašao je neki bicikl i otputovao u posetu onoj velikoj štali sa kojom je gazda-Bora hteo da se udruži. Kod nas šalje svog zamenika Vučka. Šta Sloba mali Iva traži tamo, ne možemo da dokonamo. Spominju se neki jarići i slično, ali koza imamo dovoljno i kod nas. Po štali se proneo glas da će se ta inostrana štala konačno smilovati i dozvoliti nam da se udružimo sa njom. E, samo pre toga, mi moramo da odvojimo jedan deo naše farme, da se i oni, samostalno pridruže onoj štali na Zapadu. Nije nam jasno zbog čega to mora tako,ali ni Vučko, ni Iva-Sloba, a naročito Vođa ne prave pitanje, pa prema tome i mi moramo da ćutimo i radimo šta nam se kaže.
–Šta ti to pišeš?– zamalo ne ispustih pero, kad me preseče svojim glasom Sredoje, mladi i zadrigli vo. On izigrava obezbeđenje i, kao štiti nas, a u stvari špijunirao je i za gazda-Boru, za onog kako-se-zvaše pre njega, a i za aktuelnog Vođu. Nije da njega neko tera da to radi, on to prosto voli. I ne bi mogao da preživi ni dan bez one svoje značke, pendreka i službenog pištolja.
–Ništa. Računam koliko smo sena i slame spremili za zimu, i da li će nam biti dovoljno, il’ ćemo da se zajmimo od komšija.
–A, dobro.
Srećom, Sredoje ne zna da čita, pa ga se brzo oslobodih.
Dakle, mi u štali prepušteni smo sami sebi. Vođa se ne meša ni u šta, kaže nisu njegove ingerencije, ima ko će. Mali Iva je stalno zauzet, a Vučko ima preča posla i sve prepušta Sredoju. Štalski momci su povazdan u kafani. Kažu, dogovaraju se kojim redom će da nas hrane, poje i prostiru nam slamu.
Sledeće takmičenje za izbor štalskih momaka je za četiri godine. Onda će nas ogrejati Sunce, ali na kratko. Mislićemo da se naš glas i mišljenje uvažava, ali bićemo u zabludi, kao i uvek.
(2012.)
