OPERISALA TUMOR NA MOZGU, ali nastavila da trči maratone: ŽIVOTNA BORBA Rumljanke Dragane Špehar!

Trkačica Dragana Špehar (50) od 2015. godine živi, kako sama kaže, u skladu sa rečima kojima čuveni Roki Balboa objašnjava pobedu: „Niko te neće udariti tako jako kao život.“

Ali nije važno koliko si jako udaren, već koliko te jako mogu udariti, a da se nastaviš kretati, koliko možeš primiti, a da nastaviš ići napred. Posle dve operacije tumora na mozgu, pošto je učila ponovo da govori i hoda, ova neumorna Rumljanka opet trči polumaratone i maratone!

– Trčanjem se bavim duže od 40 godina. Kao dete sam redovno pobeđivala na školskim krosevima, nekoliko godina sam trenirala u AK Ruma, ali sam zbog povrede kolena morala da napravim pauzu. Nastavila sam za „svoju dušu“ da trčim svakog dana po pet kilometara, ali sam na kraju podlegla iskušenju takmičenja i od 2007. trčim i ulične trke. Prvi polumaraton sam istrčala za sat i 41 minut. To mi je bio i jedan od najlakše istrčanih, jer nisam bila svesna u šta se upuštam – priča Dragana.

Posle toga sve se zavrtelo, ređale su se trke i takmičenja, trenirala je šest puta nedeljno iako je radila svakog dana. Putovala je iz Rume u Beograd, ali nije propuštala trening.

U to vreme osvojila je mnoge medalje: 2010. godine treće mesto na Novosadskom polumaratonu i štafetu na Novosadskom maratonu, pobedila je na Palićkom polumaratonu 2011, 2012. i 2013, bila je treća na Podgoričkom polumaratonu 2011, druga na noćnim trkama u Celju i Vrhnici, u Sloveniji, prvak Balkana za veterane na pet kilometara u krosu, u Beogradu, prva na državnom prvenstvu za seniore u maratonu u Novom Sadu 2014…

A onda je došla 2015, kada je odlučila da ispuni životni san i istrči najveći svetski maraton, u Njujorku. Imala je potrebno vreme istrčano na svetski priznatim trkama, čak i brže za nekoliko minuta od limita za njenu starosnu kategoriju. Dobija startni broj i sa prijateljima, trenerom, koji joj je ujedno i partner, kreće na put.

– Odlazimo u Njujork da istrčimo maraton, a vraćamo se da bismo započeli moj životni maraton – kaže Dragana.

Tamo joj je pozlilo, dobila je veliki epi-napad, završila u bolnici na Menhetnu i posle pretraga dijagnostikovan joj je tumor na mozgu. Ponudili su joj da se leči u SAD, ali je odlučila da se vrati u svoju zemlju, svesna, kako kaže, da je za uspešno lečenje tako teških bolesti važna podrška porodice.

– Imala sam sreću, pa su mi se putevi ukrstili sa našim najboljim stručnjakom prof. dr Danicom Grujičić. Prva operacija je bila 4. januara 2016. Kada sam se probudila, leva strana mi je bila prilično neupotrebljiva i izgubila sam i govor. Tada se javlja onaj takmičarski duh koji verovatno imam od rođenja, ali je rezultat dao i veliki broj treninga u kojima sam vežbala da nikada ne odustajem – priča Dragana.

Učila je da hoda i priča, i baš zbog toga postavila je sebi cilj. U Beogradu se za 100 dana održavao tradicionalni Beogradski maraton, a u okviru njega i polumaraton. Rešila je da se oporavi toliko da uspe da istrči 21 kilometar, a da to ne poremeti njeno zdravlje. Na kontroli, mesec dana nakon operacije, pitala je doktorku da li može da počne s treninzima. Dobila je zeleno svetlo i startovala.

Međutim, u novembru 2019, na redovnoj kontroli, ustanovljeno je da se tumor vratio. Na konsultacijama sa profesorkom koja je pratila njeno stanje pristaje na novu operaciju odmah.

– Sećam se tog dana. Osećala sam se kao dete koje se u trenutku zanosa pred pobedu spetlja i padne u prašinu. Rešila sam da se podignem i očistim prašinu sa sebe – kaže Dragana.

Dogovorili su se da operacija bude u drugoj polovini januara, posle novogodišnjih i božićnih praznika. Posle dve nedelje, kada se probudila iz anestezije, usledio je šok:

– Leva strana totalno bez snage, leva noga u jakom spazmu. Ništa nisam mogla da uradim, shvatam da se osećam veoma slabo, da ne znam neke obične, podrazumevane, pokrete. Mnogo mi je pomogla porodica, pre svega kćerka Ivana, koja nije dozvoljavala ni pomisao da bi ishod mogao da bude loš, kao i moja „emotivna polovina“, Zdravko Mišović, koji je bio sa mnom i tokom prve i tokom druge operacije. Naravno i roditelji i brat, koji je došao iz Malmea, prijatelji…

Posle nedelju dana puštena je na kućno lečenje, da bi već sledećeg dana došao njen veliki prijatelj i vlasnik fitnes kluba „Akademija zdravlja“ Marko Lazarević, s kojim je svakodnevno tri meseca radila na oporavku. Cilj joj je bio da istrči još dosta trka, promotivno i u humanitarne svrhe.

– Ta 2020. godina bila je za zaboraviti. Nekako se ipak potrefilo da se između talasa korone održi Mostarski polumaraton. Bio je zakazan na dan moga rođendana i reših da ga po svaku cenu istrčim, na jednoj od najlepših staza u bivšoj Jugoslaviji. Trčala sam sa prijateljima, uživala i završila trku za dva sata i 21 minut. Osećaj kada sam prošla kroz cilj za mene je bio neuporediv sa svim prethodnim trkama. Tog dana sam ponovo „pobedila“.

Organizatori su saznali sve to i poklonili mi doživotnu besplatnu startninu. Draganina želja je da istrči svih šest najvećih svetskih maratona serije Major. Zasad ih ima tri.

(Vojislava Crnjanski/Novosti /foto: privatna arhiva)

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO