Možda ste naučili da je izražavanje onoga što osećate nepotrebno, da nije bezbedno, da predstavlja preterano otkrivanje svojih autentičnih stanja, čini vas slabima i tako pruža priliku drugima da vas iskoriste ili povrede.
Postavljanjem zabrana za izražavanje emocija kroz zablude dobijene od važnih autoriteta tokom odrastanja, osoba je verovatno nekritički generalizovala ovaj nalog i tako se odrekla svih važnih i verodostojnih pokazatelja svog intimnog sveta koje emocije mogu veoma tačno i precizno preneti. Potiskivanjem vlastitih emocija osoba ne samo da je isključila jedan značajan element svoje unutrašnje strukture, nego je u velikoj meri sebe dovela u rizik od urušavanja svog psihičkog, ali i fizičkog zdravlja jer se energetski potencijal koji emocije nose ne može se izgubiti njihovim potiskivanjem.
Pored uticaja na zdravlje, odricanje od emocija osobu udaljava od sebe i dovodi u situaciju da ne prepoznaje svoja unutrašnja stanja i reakcije proistekle iz njih. Vremenom ona može doći u opšte stanje ravnodušnosti kada bilo kakva situacija ne proizvodi emocionalni odgovor.
Nisu samo neprijatne emocije te na čije iskazivanje postoji zabrana jer često možemo sresti ljude koji u svom životu ne prepoznaju trenutke sreće, radosti ili iskrene ljubavi.
Međutim, čini se da su pretezno sve neprijatne emocije neopravdano proglašene i toksičnim, iako u realnosti postoje apsolutno adekvatne situacije koje ih mogu probuditi.
Primera radi emocija tuge je možda i najčešće negativno obeležena, te se veoma rano pojedinac susreće sa rečenicom „nemoj da plačeš“ u trenucima kada su te suze najverodostojniji pokazatelj žala kao reakcije na možda pretrpljeni gubitak jer čak i sasvim mala deca mogu se susresti sa gubitkom u vidu izneverenih očekivanja, nezadovoljenih potreba…
Plakanje u stvari predstavlja veoma koristan način izražavanja ove emocije buduci da može dovesti do olakšanja, ali i do lakšeg suočavanja i prihvatanja onoga bez čega se ostalo. Motiv za otpisivanjem važnosti ovog čina je uglavnom verovanje da će se njegovim izbegavanjem pomenuti gubitak umanjiti, ali se ovakvim odnosom potencijalno može doći jedino do toga da se isti ne prihvata ili se umanjuje njegova važnost, što nikako ne može biti dobro jer svaki pretrpljeni gubitak bez obzira na to koliki je treba prihvatiti i odbolovati u čemu su emocija tuge i njeno izražavanje kroz plač sigurno važni saveznici.
Taj važan način izražavanja ove emocije ne može biti uzrasno ograničen jer i odrasli ljudi prolaze kroz situacije za koje je tuga adekvatna, a čin plakanja način prihvatanja i suočavanja sa aktuelnim poteškoćama. Baš zbog toga ne sme postojati zabrana na pomenuti čin samo iz razloga što se radi o nekome ko je zakoračio u svet odraslih. To „nemoj da plačeš“ za druge je možda način da uteše jer ne pronalaze bolji način, ali je ona u stvari veoma neprikladna i poriče sve ono kako se osoba koja tuguje u datom momentu oseća i nosi poruku nerazumevanja i neprihvatanja tog unutrašnjeg teškog stanja usled možda razočaranja u prijatelja, ostajanja bez posla, možda izgubljene iluzije, predstave o životu ili nekoj osobi koja nije u skladu sa realnošću, izgubljene ljubavi ili naklonosti drage osobe i sl..
Umesto pomenute, dobro poznate recenice, u takvoj situaciji bi verovatno i samo prisustvo uz ćutanje odradilo mnogo bolji i svrsishodniji posao, te ukoliko ne postoji adekvatniji način i ovaj će biti sasvim dobar.
Ono što je važno bilo da se radi o svojim ili emocijama druge osobe je da bilo koja da je u pitanju nikada ne treba otpisivati njenu važnost i potisnuti je. Za svaku od njih postoji adekvatan način izražavanja koji posledično dovodi do olakšanja u slučaju neprijatnih ili osećaja zadovoljstava i blagostanja kada su u pitanju one poželjnije, prijatne emocije.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
