U nedelju uveče, širom Sremske Mitrovice građani su se okupljali za ili protiv blokada, u naseljima Mala Bosna, Laćarku i Mačvanskoj Mitrovici, organizatori su bili bliski vlasti, dok su opozicioni aktivisti organizovali kontramiting u samom centru grada.
Dok je vlast organizovala skupove u prigradskim naseljima, opozicija je očigledno uporno insistirala da je „sloboda“ rezervisana samo za centar grada. Na prvi pogled, čini se da se radi o borbi za prostor, ali sve više građana se pita da li je ovakva podela zapravo diskriminacija – da jedni dobijaju pravo da se okupljaju tamo gde žele, dok se drugima sugeriše da „sloboda“ postoji samo u određenoj zoni.
Međutim, brojke govore same za sebe. Na tri različita skupa u predgrađu okupilo se nekoliko hiljada ljudi, dok je u centru grada opozicija uspela da privuče tek zanemarljiv broj pristalica. Prazne ulice i razvučene parole očigledno nisu ostavile snažan utisak. U opozicionoj slobodi okupilo tek nekoliko desetina ljudi – taman da stanu u jedan veći kafić. Ako je to sloboda, izgleda da su građani odlučili da popiju kafu negde drugde.
Dok su blokaderi ponosno zauzimali pola trotoara u centru, u predgrađu su se odvijali mitinzi na tri različita mesta, svaki sa daleko većim odzivom. Hiljade ljudi, porodice, deca, pesma – bez blokada, bez psovki, bez nerviranja građana.
I sad se postavlja pitanje – ko koga ovde diskriminiše? Oni što tvrde da je sloboda rezervisana samo za centar, ili oni što pokazuju da je sloboda pravo da se okupljaš gde želiš, bez ugrožavanja drugih? Jasno je sasvim, mnogo je veća diskriminacija pokušaj da se periferija proglasi drugorazrednom. Samo što se periferija, eto, u nedelju nije dala!
Da li je za blokadere predgrađe neka vrsta rezervata za one koji nisu dovoljno prosvetljeni da shvate da sloboda počinje tek od ekološkog semafora kod bivšeg SDK-a, pitali smo građane.
„Mi smo ovde da podržimo stabilnost i normalan život. Nije sloboda kad mi neko blokira ulicu i ne mogu da prođem do posla“, rekao je Zoran, meštanin iz prigradskog naselja Mala Bosna. Njegova komšinica Milena dodaje: „Dolazimo da pokažemo da nismo protiv nikoga, ali jesmo za red i mir. U centru blokaderi samo prave gužvu i nervozu.“
S druge strane, neformalni lider blokadera Nenad Lemajić pokušao je da opravda slab odziv svojih simpatizera tvrdnjom da „ljudi nisu došli jer se boje pritisaka“. Ipak, takvo objašnjenje deluje sve teže održivo, naročito kada se uporedi sa slikom punih trgova i igrališta na periferiji, gde se bez incidenata okuplja daleko više građana. Izgleda da strah važi samo unutar gradske zone slobode, a van nje se misteriozno gubi.
Zaključak je prost: blokaderska opozicija je slobodu svela na geografsku lokaciju. Sloboda je u centru, a građani u predgrađu. Kada se podvuče crta, u centru slobodne ostaju – jedino prazne klupe. Predgrađe je, međutim, u nedelju imalo sve ostalo: narod, energiju i poruku.
Da li su građani svojim prisustvom jasno poručili da je „sloboda“ tamo gde je narod, a ne prazne parole u centru? Ako je suditi po poslednjim okupljanjima, odgovor se nameće sam od sebe. Možda je vreme da opozicija prestane da deli građane na „slobodne“ i „ćacije“ i da prizna poraz svoje obojene revolucije. Ili, ako nastavi ovako, sa ovakvim „strategijama“, vlast ne mora mnogo da se trudi pred sledeće izbore.
