Davno beše, sećam se još (ovo zvuči kao onaj šlager)… Bilo je zaista davno, kada nam je profesor informatike pričao da će u budućnosti svi kompjuteri biti umreženi i stvoriti jednu neverovatno veliku bazu podataka, koja će služiti na polzu čitavom čovečanstvu.
Nismo dugo čekali, koliko sutradan našli smo se okruženi mrežom, zvanom internet, koja je prožela sve sfere života i upetljava nam se u svakodnevicu.
Sećam se i jednog kolege, takođe informatičara, koji je sa indignacijom izjavio, negde krajem prošlog veka, kako ga na internetu ne zanimaju ti glupi “chat rooms“, nego samo i isključivo nauka. Čovek nije stigao ni vrata zbornice da zatvori, već se pojavio Facebook, MySpace, Messenger, Twitter i odjednom se sve pretvorilo u jednu veliku pričaonicu.
Maršal (MekLuan) je sigurno zatečen ovakvim razvojem događaja (ako ih prati), jer ovakvu globalnu selendru čak ni on nije mogao da zamisli. Svi komuniciramo preko različitih društvenih mreža, svi proveravamo koliko lajkova smo dobili (eh, sujeto, taština ti je ime), komentarišemo kad nas pitaju, a naročito kad nas NE pitaju ništa. Osećamo se pozvani i prozvani da damo svoje visokocenjeno, velelepno mišljenje o svemu.
I uvek smo u pravu!
Ne vidimo, pri tom da smo evoluirali u nojeve. Da, da u nojeve. Sa glavama zabijenim u tastature, touch screens, laptopove, zavaravamo se da smo anonimni i zaštićeni, sami. Onda sebi dozvolimo i da psujemo, da “kačimo“ svakakve statuse i fotografije, a sve uljuljkani u privatnost svog ćoška. Ali, čim izađete na mrežu, vi ste zapravo na javnom mestu. Sve što kažete javno je rečeno.
Nećete, valjda, na ulicu da izađete sa viklerima na glavi ili poluobrijane brade?
Zato se na internetu ponašajte pristojno, a ne kabadahijski, jer vas niko ne vidi. To jest vi mislite da ste nevidljivi. A niste! Zato, podesite privacy settings u svojoj glavi i vodite računa da se ne izlajete tamo gde ne treba.
