Gubitak je neminovna stvar. Ne postoji osoba koja bar jednom u životu nije pretrpela neki gubitak. Neki od najtežih gubitaka su smrt voljene osobe, razvod, gubitak bliskog prijateljskog odnosa…
Tokom odrastanja su nas pripremali na različite problemske situacije, ali smo retko kada dobili bar i najkraće uputstvo o tome kako se nositi sa velikim i teškim gubicima. Takodje, kada treba da utešimo drugu osobu, najčešće se ne snalazimo i tada govorimo ono što osobi nikako ne može biti od pomoći.
Kada se desi gubitak, osoba je tužna. Poslednje što joj u tim trenucima može pomoći je rečenica: „Ne tuguj“.
Kada se ožalošćenom uputi ovakav savet, zapravo se otpisuje osećanje osobe koje je u situaciji gubitka apsolutno adekvatno jer tuga je emocija koju osoba oseća kada nepovratno izgubi nekog ili nešto za nju veoma vredno i sasvim je opravdano da se oseća na taj način.
Isto tako, kada želimo da utešimo nekog, izjava tipa „znam kako se osećaš“, ne može biti na mestu. Svako od nas ima posebne odnose sa ljudima koji su mu bliski i kojima je okružen.
Medjutim, to što svaka osoba ima majku ili oca, ne mora značiti da zna kako se oseća drugi koji je u ovom trenutku izgubio jedno od njih. Svi odnosi medju ljudima su specifični, pa tako na primer, u slučaju smrti roditelja, njihova deca se sigurno neće osećati isto. Neko je sa roditeljima imao blizak i topao odnos, neko drugi rezervisan ili odnos opterećen čestim svadjama, razmiricama ili čak fizičkim obračunima. U svim pomenutim situacijama, osećanja nakon gubitka svakako neće biti ista.
Kada govorimo o gubicima, često upućivana rečenica da vreme leči sve apsolutno je netačna. Vreme koje prolazi, ožalošćenom ne može pomoći samo zato što prolazi. U situaciji gubitka veoma bliske i drage osobe, onaj koji je izgubio privikava se na potpuno drugačiji način života. Sve ono što je do tada postojalo, što je osoba delila sa onim koga više nema, sada će biti samostalne aktivnosti tokom kojih će ožalošćeni naglašeno osećati težinu svog gubitka.
Kada osoba koja je nekog izgubila toga postane svesna, može osećati strah i sve to pokušati da reši nekim drugim zamenskim aktivnostima koje će samo prividno rešavati situaciju i u momentu kada one prestanu, osobu vraćaju na početnu poziciju u kojoj emocija straha nije oslabila.
Kada do gubitka dodje, treba sebi dati vremena, tj. svako ko je nekoga izgubio imaće svoj način na koje će preboleti, kao i vreme koje će mu biti potrebno za oporavak. Ono što je važno je to da čak i u situacijama onih najtežih gubitaka, na primer smrti deteta, supružnika ili roditelja, oporavak je moguć. Često se u tim situacijama govori da se to nikada ne može preboleti.
Medjutim, ono što je najvažnije je to da osoba nikada neće zaboraviti onoga koga više nema i da će postojati trenuci kada će se sećati osobe koju je izgubila. Kada se bude sećala onih prijatnih i lepih trenutaka koje je provela zajedno sa onim koga više nema, tada verovatno neće osećati neprijatna osećanja. Ta sećanja koja će oživljavati mogu biti baza i početna tačka svakog oporavka.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
