Sudeći po podacima, prosečan poljoprivrednik ima više od 60 godina, a o povratku na selo retko ko i priča.
Otuda i porazni podaci: Srbija ima 800.000 hektara zemlje koju niko ne obrađuje i 1.200 sela u završnoj fazi nestajanja. Imamo i 569.000 poljoprivrednih gazdinstava, a u odnosu na 2012. godinu, manje ih je za 10 odsto.
Prema podacima Branislava Gulana, agroekonomskog stručnjaka, u više od 1.034 naselja živi manje od 100 žitelja. Čak 500 sela nema asfaltni put, ni vezu sa drugim naseljenim mestima. U više od 1.000 sela nema nijedna prodavnica, a u 230 osnovne škole. Statistika upućuje i na to da je više od 50.000 kuća po selima bez vlasnika, a u oko 150.000 niko ne živi. Poštu nema oko 2.000 sela, a 2.760 naseljenih mesta vrtić.
Neće niko ni seoski lekar da bude, jer je dve trećine sela bez ambulanti.
– Put uništenja jedne zemlje počinje izumiranjem sela i uništavanjem semenarstva i agrara – upozorava Gulan. – Srbija se sada nalazi na tom putu. Prvi korak učinili smo sami, jer pojam selo nemamo ni u Ustavu. Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko-planinskog područja.
Gulan objašnjava da u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Sela su nekada bila i baza za rađanje dece, a sada, svake godine, nestane po jedna varoš. Trend opadanja nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od pre 100 godina. Svake godine u svet ode oko 60.000 mladih i školovanih, sa tendencijom da se nikada ne vrate.
Kako objašnjava Gulan, rast agrarne proizvodnje u poslednje tri decenije samo je 0,45 odsto. Aktuelna strategija agrara predviđa godišnji rast od 6,1 odsto! Višak kukuruza smo izvozili i time se hvalili, a istovremeno uvozimo žive tovljenike, oko 400.000 komada godišnje. Uvozimo i blizu 38.000 tona mesa najlošijeg kvaliteta.
– To bi trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuruz ovde potroši, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade – objašnjava Gulan. – Srbija je samo prošle godine za uvoz zamrznutog svinjskog mesa platila 71 milion dolara. Ista ta Srbija je pre dve i po decenije od izvoza svinjskog mesa dobijala godišnje oko 726 miliona dolara. Na 4,1 milionu hektara poljoprivrednih površina vrednost proizvodnje je oko 1.000 dolara po hektaru. U Danskoj je to 14.000, Holandiji 17.000 evra.
Naša zemlja je pre više od 20 godina izvozila godišnje 54.500 tona bebi-bifa. A da bismo to ponovili, potrebna nam je nova agrarna i socijalna reforma, smatra Gulan.
– U 2015. godini izvezli smo samo 315 tona bebi-bifa, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a prošle godine, tek nekih 400 tona – kaže Gulan. – Tada smo poklali gotovo svu junad u zemlji (bilo ih je oko 12.000) i izvezli 4.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku.
(SMP/foto: profimedija)
Ništa čudno, posledica katastrofalne demografske i politike regionalnog razvoja. Prvo su komunisti uništavali sela, smatrajući bogate seljake neprijateljima države, oduzimali im zemlju i sl. Deca sa sela su odlazila u škole, ali ne poljoprivredne, što bi bilo logično, već neke druge koje su im u to vreme garantovale lagodan život u gradu. Nakon komunista, ni jedna vlast nije uradila ništa za selo. Liberalizovali su tržište, lobisti bliski vlasti počeli su uvoziti pasulj, krompir, meso, škole se gase, puteva nema, u selima nema ništa. Srbija se svela na nekoliko gradova koji se nenormalno razvijaju i u kojima ni starosedeocima ni dođošima nije dobro. Pogledajmo samo SM. Ko kupuje tolike stanove koji se grade gde god kome padne na pamet, bez ikakve urbanističke logike? Srbija ne može da se takmiči na svetskom tržištu sa sofisticiranim proizvodima, ali u hrani može. Dobar podsticaj ljudima, dobar put, relativizovana distenca do gradova, verovatno bi oživele sela. Ako je mlad čovek zadovoljan i može da živi od svog rada u Ležimiru, lepše mu je da živi tamo nego u SM, do koje stiže za 10 minuta. U evropi elita živi po selima, a sirotinja u gradovima. Kod nas je sve kontra. Katastrofalno loša politika u dugom periodu dovela nas je na rub Evrope u ekonomskom i svakom drugom pogledu.
Država je ponudila pomoć mladim bračnim parovima od milion dinara da kupe kuću na selu.. A vlasnici(naslednici) tih kuća od predaka žele da se obogate.. Cene većine tih kuća su iste ili pak više od cena kuća u nekim gradovima… ☹️Žalosno, umesto da budu sretni što neko želi da kupi i živi u tim „praistorijskim“ kućama, oni žele da se obogate…. Žalosno….