Ne žele Rumljani da zaborav potisne njihove sugrađane poginule tokom građanskog rata devedesetih niti stradale za vreme NATO agresije.
Na zidove „Sobe sećanja“ od petnaestak kvadrata smestili su 81 fotografiju i spisak 167 poginulih vojnika i civila iz vremena stradanja, tuge, bola, ali i velike hrabrosti i prkosa. Kada je pre četiri godine oformljena, „Soba sećanja“ je bila prva takva u Vojvodini.
– Ne želimo da zaboravimo hrabre ljude koji su živote dali za odbranu otadžbine – kaže Milija Veresija, predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida Rume.
Uz fotografije, tu je i „Knjiga sećanja“, u kojoj su majke poginulih vojnika ispisale svoje poruke najdražim sinovima. Jedna od njih je i Nada Uboja. Izgubila je sina jedinca Mišu u avgustu 1998. godine. Poginuo je na Kosovu i Metohiji, tokom odsluženja vojnog roka. U knjizi je, pre četiri godine, zapisala: „Dragi naš, sine Mišo, posle 20 godina bol je sve veća. Sa nama si uvek. Sve tvoje majka čuva…„
Po mladom heroju Miši Uboji nosi ime jedna ulica u Rumi.
Zastali smo i zaćutali posle čitanja Nadine poruke. Gledamo fotografije svesni da svaka govori priču o bolu za nezaborav i poštovanje. Milija Veresija nam izdvaja još jednu – sudbinu Mladenke Vrcelj (33) iz Benkovca.
– Mladenka je sa suprugom Ljubomirom, njihovih troje dece i svojom majkom izbegla iz Hrvatske. Privremeno su bili smešteni na Kosovu i Metohiji, a njena majka Božica Tepša u Hrtkovcima gde su Vrcelji često dolazili. I kada je trebalo da se presele kod Božice, Mladenku su 17 dana posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Albanci zaklali u kući u Prizrenu, a pola godine kasnije, na Badnje veče 2000, svirepo su ubili i njenog supruga.
Ćerka im se udala, jedno dete je preminulo, a treće je smešteno u Sremčicu… – sa mnogo tuge priča Veresija.
On nas je u „Sobi sećanja“ upoznao sa Sokom Popović (73) iz Rume. Ona je 1992. godine kod Bosanskog Broda izgubila sina Branislava, momka od samo 19 i po godina.
– Samo što je završio srednju školu, otišao je u vojsku – govori nam Soka sa beskrajnom tugom majke za izgubljenim sinom, koja ne jenjava ni posle tri decenije.
– Vojni rok je počeo da služi u Vranju, a potom su ih prekomandovali i tokom noći prebacili u Bosnu. Tamo je moj Branislav i poginuo. Sada dođem ovde i gledam u sliku mog delije. Gledam je i razgovaram s njim, pa ćutim i plačem… Rana živa…Žalost ne prolazi.
Danas u našoj „Sobi sećanja“ čuvamo i spisak 126 ratnih vojnih invalida, kao i imena 746 Rumljana poginulih ili preminulih u vojnoj bolnici u Drugom svetskom ratu. Nijednu žrtvu ratova nismo izostavili – kaže Milija Veresija.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(S. K.)
