STO GODINA VASILjEVIĆA U FRANCUSKOJ

0
3979

Austrougari su 1915.godine zarobili Dušana Vasiljevića, ispred njegove kuće u Noćajskom Salašu, u Mačvi i odveli ga u zarobljeništvo u Francusku. Danas u okolini Remsa oko pedeset Francuza Vasiljevića,poreklom Srbi, proizvode najbolja vina na svetu.

Nesvakidašnja životna priča Dušana Vasiljevića u Noćajskom Salašu, u mačvanskom delu sremskomitrovačke opštine, i danas posle sto godina prenosi sa stare na mlađe. Dušan je bio treći sin Jakova i Anke Vasiljević. U vreme Velikog rata bio je maloletan. Braća Pantelija i Vojin bili su vojnici slavne Drinske divizije i preživeli rat. Sad imaju brojne potomke u Mačvi i Sremu.

Tokom okupacije Srbije 1915. godine austrougarski vojnici su upali u kuću Vasiljevića i na zidu videli sliku na kojoj je stariji Dušanov brat Pantelija vojnik. Iz besa kuću su poharali, a šesnaestogodišnjeg Dušana Vasiljevića odveli u ropstvo u porobljeni deo Francuske Šampanju gde se prave najbolja vina na svetu.

Nakon završetka rata 1919. godine Dušan se oženio ćerkom gazde velikih vinograda gde je radio kao zarobljenik. I od tada Vasiljevići su počeli da se množe u malenom gradiću Verzu, jugoistočno od Remsa. Sa Francuskinjom Žaklin izrodio je sina Davida 1920. godina, a zatim godinu za godinu i ćerke Paskalin i Žinet.

Dušan je postajao sve ugledniji vinogradar i proizvođač najboljih vina na svet. Ali, opet je došao Veliki rat. Prkosan i pun mržnje prema fašistima stao je na čelo beskrajnih kolona bunta u francuskom nacionalnom otporu. Fašisti mu to nisu oprostili. Ponovo je zarobljen 1943. godine i kao veliki neprijatelj Trećeg rajha javno streljan u Remsu. Njegovi potpomci i oni svi sa kojima su se orodili i dana su ponosni na svog osnivača francuske familije Vasiljević, srpskog porekla.

Dušanov sin David je preuzeo očevu veštinu gajenja vinograda i postao jedan od vodećih u najčuvenije delu sveta za rajski napitak – Šampanju. Sa suprugom Polet izrodio je četiri sina Žaka, Žila,Ksavijara i Didjera i ćerku Moniku. Ali stalna žudnja da jednom vidi očev rodni kraj Mačvu i Srbiju, nije ga napuštala. O svom bliskom rođaku Davidu priča nam Predrag Vasiljević, diplomirani inženjer mašinstva, zaposlen u rusko-srpskoj firmi Velestroju u Beogradu:

Meni je David stric, jer je njegov otac Dušan, rođeni brat mom dedi Panteliji. David je nekoliko puta bio u Srbiji sve do smrti 1983. godine. Sa nji je dolazila i supruga Polet i deca, najčešće Žak koji je sada glava vinarske porodice Vasiljević. Gotovo je nestvarno kako je stric David našao svoje rođake u Noćajskom Salašu. Stigao je u selo automobilom i kad je ugledao prve ljude koji sede ispred dvorišta na klupi stao je i kazao ko je i šta traži. Na klupi su bili njegovi rođaci. Moj stric Pera, koga u selu svi zovu Miša, a Davidov brat od rođenog strica. Oduševljenje, suze radosnice, veselje.. Za čas se skupilo više stotina meštana u našoj avliji…Bilo je sve kao bajka.
Iza Davida ostalo je 27 potomaka Vasiljevića u Verzu, a posebno praunuk, rođen 1982. godine koji se zove Dušan i na kome je ostalo da na dan Svetog Nikolu, slave Vasiljevića u Noćajskom Salašu, okuplja Vasiljeiće u Francuskoj, i tako potsete se da su Srbi i prvoslavci poreklom, bez obzira što su sad primerni katolici u sredini gde žive.

Danas je više od 50 Vasiljevića Francuza srpskog porekla. Vinarija ima svoj grb na kojem piše prezime Vasiljević. Žene koje su udate iz Vasiljevića obavezno zadržavaju devojačko prezime pored muževljevog, jer to je bila želja pretka Dušana i ona je zavet.

Ove godine se navršava sto godina od kako Vasiljevići postoje u Francuskoj i mi smo stalno u komunikaciji da to obeležimo okupljanjem u Mačvi, u rodnom selu Noćajskom Salašu, tamo negde na leto – naglašava Predrag.

Što vreme odmiče sve veći problem postoji u razgovoru Vasiljevića Francuza i Vasiljevića Srba. David je govorio očevim jezikom, Žak se pomalo služi, a ostali znaju tek po koju reč.

Mi kontaktiramo na engleskom. Sad čujem da Dušan, moj sinovac, uči srpski, jer kaže da ga je već sramota nosi pradedino ime koji je Srbin a ne zna srpski jezik. Ako je tako biće onda življe i veslija kad se sretnemo – sa osmehom nam reče Predrag i dodaje da je dobio ideju da animira i sinovicu Gladis Vasiljević da se malo zainteresuje za jezik predaka iako sad govori nekoliko jezika. Sa njom kontaktiram na engleskom, majak joj je Engleskinja za koju mi Gledis kaže da je veom zainteresovan da dođe u Srbiju i stalno muža, mog brata Aleksandra na to podseća da treba ići.

Svi Vasiljevići u Verzu rade u službi veliki proizvodnje grožđa i stvaranja najboljih vina na svetu. Ali, nije samo to. Veliki broj njih drži restorane u kojima se dobro jede i piju njihova vina. I tu ima zanimljivost od posebnog kova. Predragov stariji brat Željko je profesionalni vozač veliih kamiona i radi za poznate prevozničke kuće pa tako putuje Evropom.

– Putujem Francuskom i prvi restoran gde sam stao u blizini Remsa da odmorim, jedem i poijem dobro vino, bio je to restoran mojih rođaka Vasiljevića. Nisam to znao. Nije mi padalo na pamet da pitam ko je vlasnik. Ali, jeo sam dobro kao nikad i pio najbolje vino. Nadam se da će ovog leta biti prilike da se svi vidimo i Francuzi i Srbi. Ima nas, hvala Bogu, više od tri stotine.

 

Miomir Filipović

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here