SVEDOČENJE JEDNOG MITROVČANINA: Moj otac Cojle i patrijarh Irinej – drugovi iz detinjstva!

0
2730

Počivšeg patrijarha Irineja moj otac Radojle Markićević upoznao je dok su bili dečaci, gimnazijalci. U to doba seoska deca, željna boljeg života, od kuća su odlazila i željna roditeljskog zagrljaja. Država okupirana, kao i dobar deo Evrope, sve u plamenu, ali život nekako ide dalje, mora.

Posle četiri razreda osnovne, dalje školovanje zahtevalo je odlazak od kuće, ali tad, kad su njih dvojica, Cojle i Miroslav stasali za gimnaziju bio je i rat. Očevi, braća, stričevi su im po logorima ili u šumi i o njima nema vesti. Tek toliko da pustite mašti na volju i zamislite u kakvim okolnostima su odrastala deca koja sa 11 godina odlaze od kuće.

Moj Cojle i tada Miroslav stanovali su u istom dvorištu, Miroslav je bio dve godine mlađi i nije mi se ćale hvalio da je patrijarhu udarao klempe i tome slično… Deca su bila drugačija, manje zla, a i bio je rat. Sećam se priče da je i tada, u teškim vremenima, Miroslav sve postove postio.

Prvi put mi ga je spomenuo kad su se i kako su se (posle toliko godina) sreli u Šapcu, povodom tristogodišnjice seobe Srba. U prvom redu su sedeli crkveni velikodostojnici, a tadašnji i sadašnji vladika Sremski, Vasilije okrenuo se i obratio se nešto Cojlu, tadašnjem članu svog Eparhijskog saveta, a vladika Niški se trgao i pitao:”Je l’ to Cojle?” Posle prepoznatog glasa drugara iz detinjstva usledio je, naravno i dug zagrljaj posle toliko godina.

Dvadeset godina kasnije, 2010. u Višnjićevu (Grku) otkrivan je spomenik Filipu Višnjiću, tada, već patrijarh, Irinej je došao na osvećenje spomenika i uprkos onima koji su nepotrebno sklanjali, razgrtali narod, moj Cojle je samo hteo da pozdravi svog druga iz detinjstva, našao se ispred patrijarha i tad je ceo protokol otišao u …

Patrijarh je uzviknuo:”Cojle!” Opet su se sreli stari drugari!

Moj Cojle, iako u “lepim godinama”, krcka devedesettreću, koristi internet i piše knjige, a neke mu je štampala i patrijaršijska štamparija, pa je par puta odlazio do svog drugara iz detinjstva i na pamet mu palo nije da ga oslovi sa Miroslave, a mogao je, stariji je i (lako je naći opravdanje), nego je insistirao da Irinej njega oslovljava sa Ti, a da Cojle njega, poštujući instituciju oslovljava sa Vi.

Jednom je Cojle u Patrijaršiju odneo flašu kajsije (naše) domaće izrade, kako je kod Srba red kad se negde ide i patrijarh je pitao:”Oćemo li da probamo?” I probali su.

A ja sam bio ponosan kad sam čuo tu priču, jer godinama učestvujem u tom procesu, i eto, patrijarh je pio moju rakiju i eto, ponosim se svojim ocem i s njim ću po jednu za dušu njegovom drugaru i patrijarhu Srpskom.

Vječnaja pamjat!

(Branislav Markićević)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here