Dok građani jedva sastavljaju kraj s krajem, a afere iskaču na sve strane, pojedini politički aktivisti pronašli su novi način da sačuvaju svoje fotelje i „ugled“ — masovno tuže novinare! Ne zbog laži, ne zbog izmišljotina, već upravo zato što su tekstovi pogodili pravo u metu. U zemlji u kojoj se istina meri sudskim taksama, a sloboda govora brojem parnica, ovo je novi političko-medijski sport: tužba kao argument. Ne da bi se dokazala neistina — to je već prevaziđeno — već da bi se obeshrabrila radoznalost. Jer, znate kako kažu: nije važno da li je tekst tačan, važno je da li autor ima vremena i volje da se brani.
U poslednje vreme svedočimo čudnom fenomenu: što je više činjenica u tekstu, to je veća verovatnoća da će uslediti tužba. Dokumenti? Sporni. Izjave svedoka? Tendenciozne. A sud? Pa sud će već da odluči — za dve, tri, pet godina. Do tada, novinar neka razmisli da li mu se isplati sledeći tekst. Strategija je jednostavna i elegantna: ne demantuješ, ne objašnjavaš, ne odgovaraš — tužiš. Ako već ne možeš da pobiješ činjenice, neka to učini sud, makar presuda bila protivna realnosti. Ako ne možeš da ućutkaš istinu, makar uništi onoga koji je iznosti pred građane.
Posebno je zanimljivo što su tužbe najčešće praćene patetičnim saopštenjima o „napadu na čast i ugled“, dok se u fusnotama zaboravlja da su upravo ti „ugledi“ izgrađeni na javnim funkcijama, javnom novcu i javnim obećanjima. Svojevremeno je lokalni funkcioner Vasilije Radosavljević kojem su građani prišili nadimak Vasa PDV osećao potrebu da na sudu dokazuje svoje poštenje, ne bi li prigušio naviku nadležnih službi da pitaju gde je završio budžetski novac. Danas tužbe podnose oni koje je izbacila blokaderska poplava, koji su izmileli iz svojih kanalizacionih stranačkih rupa skrivajući se iza studenata.
U ovoj disciplini nema ideoloških razlika među političarima. I levi i desni su su ujedinjeni u jednoj stvari: novinare treba držati na kratkom povocu. Danas tužiš zbog „duševne boli“, sutra zbog „narušenog poslovnog ugleda“, a prekosutra, ko zna, možda i zbog „duha naslova“. Tako je, izvesna opskurna osoba, navodno ženskog pola, tužbu protiv novinara podnela ne mogavši da podnese kritiku svojih pesničkih (ne)dela.
I dok se sudnice pune fasciklama, građani se ubeđuju da je sve to uobičajeno i normalno. Jer, ako se uspe u nakani da nema novinskih tekstova — onda neće biti ni problema. Ako nema pitanja — nema odgovora. Ako nema novinara — nema ko ni da razotkriva licemere i lopove u vlasti i opoziciji.
Jer, na kraju, cilj njihovih kampanji čak i nije da se dobije spor. Cilj je da se stvori atmosfera opreza i straha. A strah je, pokazalo se, najjeftiniji i najefikasniji oblik cenzure. Zato i tuže novinare.
(M. Milivojević)
