U zemlji u kojoj su metafore opasnije od korupcije, a epiteti teži od krivičnih dela, dogodilo se nešto što je nezamislivo svakom zdravom rasuđivanju – novinar je tužen jer je jednu lokalnu javnu ličnost, nazvao pesnikinjom u pokušaju. Ne „lošom“, ne „neuspešnom“, ne čak „nečitljivom“ — već u pokušaju. Dakle, u fazi procesa. U umetničkoj inkubaciji. Pesnikinjom u razvoju. Očigledno, baš tu i jeste problem!
Jer pokušaj, kako tvrdi tužba (koju prepričavamo u duhu satire), nije stanje nego uvreda. Pokušaj implicira da nešto još nije — a u vremenu kada je sve već i odmah, takva sumnja deluje subverzivno. Još gore: sugeriše da se talenat ne proglašava sam, već se — ne daj bože — stiče.
Navodno je novinar time „povredio čast i ugled“. Čast je, izgleda, bila u rimi, a ugled u slobodnom stihu. Sud će, kada do toga dođe, morati da odgovori na ključno pravno pitanje našeg doba: da li je dozvoljeno nazvati nekoga onim što tek pokušava da bude, a da se ne konsultuje njegovo lično mišljenje kao neki unutrašnji žiri?
Odbrana novinara je jednostavna i krajnje opasna – svoj zaključak je izveo nakon čitanja stihova dotične pesnikinje. Sudbina mu, dakle, visi o zarezu, ritmu i jednoj rimi koja se uporno ne javlja. Jer, kako objasniti da kritika nije anatema, a ocena nije atentat? Kako dokazati da umetnost podnosi sud — ali ne i sudsku taksu?
U međuvremenu, književna scena drhti. Mladi autori povlače rukopise, brišu statuse i dodaju fusnote: „Ovo je samo pokušaj, molimo bez tužbi.“ Antologije se preimenuju u „Zbirke bez namere“, a književne večeri počinju odricanjem odgovornosti. Ironija je potpuna: umesto da stihovi stanu pred čitaoce, čitaoci su pozvani kao svedoci. Umesto književne kritike — sudska praksa. Umesto debate o poeziji — rasprava o tome da li je pridev prešao crtu.
I dok se čeka epilog, jedno je sigurno: ako se za „u pokušaju“ ide na sud, onda smo svi mi — građani, čitaoci, autori — u opasnosti. Jer demokratija kod nas je, ruku na srce, takođe u pokušaju. A znamo kako to može da se završi kad sujetna osoba „pokušaj“ shvati kao uvredu.
Naravno, sve navedeno je satira. Ako neko u tome prepozna sebe — to je već pitanje za književnu teoriju. Ili, ne daj bože, za sud.
