VAPAJ OČAJNE MAJKE NIKO NE ČUJE: „Od institucija sam tražila 3 kovčega“

0
1078

Mnogi ljudi u našem okruženju prolaze kroz prave životne drame, a nekima je sudbina namenila onaj najteži izbor – da izaberu između dvoje dece. Samohrana majka T. B. iz Rume, koja tvrdi da više ne može da se izbori sa ćerkom koja ima autizam i pridruženu mentalnu bolest, zbog čega je sve agresivnija, i dalje živi u svakodnevnoj agoniji. Odgovora nadležnih institucija u vezi sa smeštanjem njenog deteta u odgovarajuću ustanovu socijalne zaštite – i dalje nema.

Devojčicin brat od posledice stresa muca, a dogodilo se da ga je jednom prilikom napala, usled čega je tri nedelje išao na previjanje. Na poslednjoj kontroli kod neuropsihijatra, na kojoj je Dragana bila 3. oktobra, lekar je ustanovio da u njenom stanju nema nikakvih promena.

Nepromenjenog načina i nivoa funkcionisanja. Hipermotilna, nesamostalna, zahteva stalnu pomoć i nadzor. Uredne, negovane i prikladne spoljašnjosti. U početku nezaustavljiva, posle krađeg vremena se umirila, sela u stolicu, uz pomoć pomagala koje je roditeljka ponela (slikovnica). Nikakva interakcija nije uspostavljena. Opet posle kraćeg vremena počinje s iznenadnim i neočekivanim pokretima i radnjama. Zakazan prijem u Dnevnu bolnicu Odeljenja za dečju i adolescentnu psihijatriju 12. oktobra u osam časova, pre svega radi sprovođenja laboratorijskih analiza traženih za smeštaj u odgovarajuću ustanovu socijalne zaštite“, navedeno je u lekarskom nalazu.

Neuropsihijatar je, kako kaže majka, bio začuđen što devojčica i dalje nije smeštena u ustanovu socijalne zaštite. Kako objašnjava majka T. B., iz Centra za socijalni rad Ruma rečeno joj je da prikupi dokumentaciju koja je potrebna da bi se uopšte razmotrilo smeštanje u ustanovu socijalne zaštite, a da, dok sva potrebna dokumenta ne nabavi, ne dolazi i ne dovodi ćerku.

Zbog loše komunikacije sa radnicom Centra za socijalni rad, psihološkinjom zaduženom za slučaj njene ćerke, obraćala se i direktorki Centra za socijalni rad Ruma, koja joj je rekla da hitno ponovo podnese zahtev za smeštanje u ustanovu socijalne zaštite. Međutim, direktorka je nedugo potom smenjena i premeštena na drugu funkciju. Rekla je da joj je žao, ali da sada ne može da pomogne, jer je došao novi direktor.

Novi direktor je rekao da je situacija trenutno takva kakva jeste, da o svemu možemo da pričamo, samo o smeštanju u ustanovu ne, i da za te razgovore imam radnicu centra zaduženu za slučaj moje ćerke, koja ne želi da razgovara sa mnom – priča T. B.

Dodaje da su, uz ostalu dokumentaciju, potrebne i brojne analize za koje su joj lekari rekli da je nemoguće da se urade.

Mi moramo da donesemo svu dokumentaciju da bi se uopšte razmatralo smeštanje u ustanovu. Nama je lekar rekao da je medicinski deo nemoguće uraditi. Ona još mokri u pelenu, ne može da se uzme urin, EKG neće moći da urade, kao ni rendgen pluća, ni vađenje krvi. Radnici Centra za socijalni rad, koja neće da komunicira sa mnom, sam rekla da je ona svesna da urin ne može da se uradi, za vađenje krvi iz vene lekari neće da rizikuju, pokidaće joj vene.

Ne mogu da joj rade analize u totalnoj anesteziji, ne mogu da joj urade tako EKG, neće imati normalan puls, a da joj rade normalno, pokidala bi sve sa sebe. Ne mogu da joj urade rendgen pluća, ona ne razume kad joj kažu da udahne i izdahne. Ne možeš da umrtviš dete da mu nešto radiš. Sve je to potrebno da bi uzeli u razmatranje smeštaj, ali pitanje je da li će da ga dobije. lekari će da pokušaju, mi ćemo 12. otići u bolnicu, ali na silu ne može ništa da se postigne. Ako ne budu mogli da se urade nalazi, nećemo moći da sredimo dokumentaciju – dodaje majka.

Kako kaže, ne zna ko će da bude odgovoran za njenu ćerku kada napuni 18 godina.

– Pitala sam da li će sa 18 godina da ide, a radnica Centra za socijalni rad mi je odgovorila da mi to niko ne garantuje i da ću da dođem da potpišem roditeljstvo. Meni ne pada na pamet da potpisujem išta. Ako potpišem, to znači da su mi ruke vezane do kraja života, da ću do kraja života da budem njen staratelj i ona tada neće moći da bude smeštena ni u jednu ustanovu. Advokat mi je takođe savetovao da ne potpisujem ništa, da sam u obavezi da o njoj brinem do 18. godine, a da nakon toga nisam – kaže majka.

Ističe da je svako ko je pogledao dokumentaciju njene ćerke rekao da ona treba da bude smeštena u ustanovu socijalne zaštite, ali da to neće biti moguće pre nego što napuni 18 godina, jer nigde nema mesta. Ističe da nijedna ustanova nije dala odgovor na njen zahtev. Rok za odgovor je 60 dana, a isti ističe 5. novembra.

Ne znam da li će da donesu odluku da je smeste u ustanovu, ali ja neću da odustanem. Kada napuni 18 godina treba da odem u centar da kažem da li ću da potpišem starateljstvo ili ne. Ništa nije urađeno kako treba. Kako je ona dobila tuđu negu i pomoć ako mi nismo bili na komisiji. Rekli su nam da nema pregleda jer je korona. U februaru su zdravstvene ustanove već radile normalno.

Trebalo je da tada idemo na komisiju, još tada je lekar napisao da je ona, zbog svog stanja, za ustanovu. U martu smo dobili odgovor Centra za socijalni rad u kom je navedeno da joj je uvećan iznos tuđe nege i pomoći na četiri godine. Ko joj je to dao, kad nije bila pred komisijom? Ona nema pravo na dečji dodatak, a dobija ga. Njima je u cilju da ona ostane sa mnom – objašnjava.

Kako kaže, „slobodu i zdravlje novcem koji joj daju ne može da kupi“.

Ne idemo nigde, ne šetamo, ne živimo kao normalni ljudi. Željni smo parka, društva, prijatelja. Svega. Ja sam njima rekla da parama to ne može da se kupi. Ja mogu da se zaposlim i da na taj način imam primanja, nije mi problem. Meni ne treba da živim od socijalne pomoći, ali ne mogu da radim jer 24 sata dnevno moram da brinem o njoj – dodaje T. B.

Majka ističe da njena ćerka u boravku jeste dobra, ali da treba da se uzme u obzir da tamo ima defektologa, psihologa, vaspitača i medicinsko osoblje. Ništa od tih stvari ona kod kuće nema.

Date su joj igračke kojima ne može da se povredi, svi su oko nje. Ali zato kad treba da se pije kafa, njih pet je drže da ne napravi haos jer je agresivna na kafu. Možda joj u boravku prija i da bude sa decom kao što je ona. Ja to ne mogu da znam, nisam stručna, a ona ne priča – objašnjava majka.

Problemi kod kuće su, kaže, sve veći. Njena ćerka je sve agresivnija, a nedavno je povredila brata. Takođe, kako je devojčica mnogo viša i krupnija od majke, ona više nema snage da je savladava, da je presvlači, brine o njoj. Kako kaže, njena ćerka više nije devojčica, sada je devojka.

– Povredila je brata, morali smo na previjanje. Gurnula ga je na vrata. Radnica Centra za socijalni rad je rekla da su se možda igrali. Ako dete tri nedelje ide na previjanje, to nije igra. Konstantno se u našoj kući čuju krici, vriska. Ona je stalno u pokretu. Situacija je nepodnošljiva. Dovešće me do toga da se, kad napuni 18 godina, odreknem i roditeljstva i starateljstva, da je sa ličnom kartom ostavim u Centru za socijalni rad, pa moraju negde da je smeste. To je žalosno, da ja ostavljam svoje dete na takav način.

Ne daju mi izbor. Ja nju 18 godina gledam i ona mi je sve u životu. Je l’ treba da ostavim dete kao napušteno kuče na ulici jer niko ne želi da mi pomogne? Neće meni da bude lako ni ako njoj odobre da ode u neku ustanovu, ali mislim da će da bude lakše i bolje i njoj i meni. Ja sam joj majka, ja je volim, ali ne mogu više. Ali, da li ona u svom stanju uopšte zna da sam joj ja mama? Na ivici sam snage, nisam roditelj koji se bori da stavi dete u ustanovu i da ga ne posećuje. Ja bih svoje dete redovno viđala – priča T. B. kroz suze.

Iako joj cela situacija teško pada, kaže da mora da ostane jaka i zbog sina koji je ove godine krenuo u prvi razred osnovne škole.

– Držim se. Da mi nije sina, ne znam kako bih. Dobar je učenik, dobar fudbaler. Jedina mi je nada i uteha u ovoj situaciji. Počeo je da muca od stresa zbog cele situacije. Uči tako što se zaključa u sobu dok smo mi u kuhinji, pa završi sve nekako. Ali za sve to vreme ćerka pokušava da razvali vrata i uđe u sobu, pa moram da je sprečavam ili da pazim da se ne okrene, pa da mi izleti na ulicu. Nadam se da će neko da ima razumevanja za naš slučaj. Svi znaju da mlađe dete muca. I učiteljici sam rekla razlog jer ne bih volela da mu se neko ruga.

On je dobro dete, vredno, dobar je đak. Ide mu učenje, voli da ide u školu. Sam ide, sam se vraća. Upropastićemo drugo dete jer niko neće da pomogne. Od njega će da naprave nju. Upropastićemo zdravo i pravo dete. Njemu treba sada da se pruži šansa, da se školuje, škola je na prvom mestu. Treba da izađe na pravi put, a pored sestre ne može. Mi se grejemo na klimu koja je u kuhinji. Šta će kad bude hladnije, mi da sedimo u toplom, a on da se zatvori u hladnu sobu da uči? – zaključuje majka.

Majka devojčice ranije je rekla da je devojčica agresivna, da je išćupala laminat i sudoperu u kući, da razbije sve što joj dođe pod ruku, kao i da sve hemikalije mora da sklanja da ne bi naudila sebi. Dodala je i da je njeno mlađe dete od stresa počelo da muca.

– Dolazila je hitna, policija. Ona preskače ogradu, izleće na ulicu. Kad sam pitala Centar za socijalni rad ko će da bude odgovoran ako ona izleti na ulicu i podleti pod automobil, rekli su mi da ću po službenoj dužnosti ja da budem krivično gonjena. Razrušila je kuću, iščupala pola laminata, iščupala je sudoperu. Sve mi je zaključano. Viseća je prazna. Sve što dohvati razbije.

Počela je da uzima sirće, kiselinu. Zaključano mi je kupatilo, soba, špajz. Ne znam gde se šta nalazi. Uradiće nešto sebi. Preskače tuđe ograde, beži niz ulicu. Udara nas. Agresivna je i na ulici. Komšije neće da se žale, ali i oni imaju probleme. Ona ne priča, nepismena je, nesamostalna, ne zna znake rizika i opasnosti – rekla je tada T. B.

T. B. je u svemu tome sama. Nema ko da joj pomogne. Roditelji su joj preminuli, otac devojčice razneo se bombom, dok je otac dečaka u Slovačkoj.

– Poslednji put mi je lekar rekao „svaka Vama čast kako uspevate da se izborite“, jer su je dva tehničara držala kad se zaletela na doktora u ordinaciji. Morali su fizički da je sputavaju. Pitao me je kako se izborim kod kuće. Niko ne veruje da ja to sve sama radim. Dali su nam tuđu negu od 30.000 na četiri godine. Ali, šta će meni to kad sam zaključana non-stop? Moje mlađe dete ne vidi ni parka, ni drugarstva. Niti iko dolazi, niti on gde ide. Kakav je to život? – pita se.

Na novinarsko pitanje zbog čega je odbijen zahtev za smeštanje devojčice u instituciju, iako je psihijatar naveo da je to hitno potrebno, iz Centra za socijalni rad Ruma istakli su da rizik ne postoji.

– Centar za socijalni rad opštine Ruma je primio molbu majke 21. februara, nakon čega je sproveden stručni postupak i praćenje deteta i porodice do 21. aprila. Tada je na sastanku Stručnog tima (socijalni radnik, psiholog, spec.pedagog, pravnik ) Službe za zaštitu dece i mladih donet zaključak da se ne prihvati molba majke za institucionalnim zbrinjavanjem maloletne ćerke jer za isto ne postoje opravdani razlozi.

Naime, između ostalog, u ponašanju deteta nisu uočeni problemi u ponašanju koje je majka navela, a koji bi upućivali na autodestruktivne ili destruktivne i agresivne ispade koji bi bili visoko rizični po samu maloletnu devojčicu – kaže socijalna radnica koja vodi slučaj maloletne devojčice.

Kako dodaje, porodica je stambeno obezbeđena, ima primanja iz socijalne i dečije zaštite koja u potpunosti zadovoljavaju potrebe porodice, a devojčica je uključena u uslugu dnevnog boravka za decu i mlade i odrasle sa smetnjama u razvoju. Ona je, kako kaže, pod redovnim psihijatrijskim kontrolama i propisanom terapijom.

– O ishodu rada na predmetu obavešteni su kako Pokrajinski ombudsman, tako i inspektori socijalne zaštite pri nadležnom Pokrajinskom sekretarijatu kojima se majka T. B. obraćala pritužbom na rad ovog Centra za socijalni rad te će Centar da postupi u skladu sa njihovim nalazima i mišljenjima – dodaje.

Navode lekara da je devojčica i na samom pregledu ispoljavala znake agresije nije želela da komentariše, te nije želela ni da odgovara na dalja pitanja.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

Izvor: Telegraf

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here