Marijin idiličan dom na selu nas je oduševio.
„U Australiji je enterijer industrija, u Evropi je umetnost“, govori Marija Starčević, maštovita žena koja je odlučila na penziju provede u selu na Srbiji – nakon 14 godina u Australiji. Na daleki kontinent otišla je za vreme rata, ali je oduvek znala da će se jednog dana vratiti. Tako je Marija pre šest godina kupila kuću na Fruškoj Gori i platila ju je 6.000 evra.
„Ali za tu cenu sam dobila kuću u vrlo lošem stanju. Uskoro se pokazalo da kuća zahteva gotovo sve da se promeni – što se i desilo“, kaže Marija.
Za naš portal otkrila je kako je staru kuću pretvorila u topli, rustični dom koji odgovara izazovima savremenog života. Renoviranje oronulog seoskog zdanja bilo je iscrpno – ali je kuću pretvorilo u funkcionalnu oazu u prirodi. Marijin princip renoviranja bio je da sve bude što prirodnije, da ne unosi u kuću veštačke materijale. Gotovo sve je promenjeno – od podova do krova.
„Jedino što je ostalo su jako debeli zidovi, od pola metra, koje sam ostavila kao vid eko-izolacije. Iznutra sam uradila cigle, kao i spolja, a u sendviču se nalazi zemljani izolator. On jeste pojeo dosta prostora, ali mi je preostalo sasvim dovoljno“, priča Marija.
Kada je počela da skida podove, ustanovljeno je da kuća nema nikakvu hidroizolaciju. Takođe, krov je bio neupotrebljiv i skinut je kompletno.
„Majstori su išli u dubinu pola metra kad smo skinuli podove, da bi ta kuća bila zaštićena od vlage. Nakon toga smo uradili beton, pa košuljicu i najzad drvene daske, kojima sam zadovoljna. Napravljena je nova krovna konstrukcija, ali sam ostavila stare biber crepove. Svaki do tih crepova, a bilo ih je na stotine, šmirgali smo ručno, skidali mahovinu“, objašnjava Marija.
Stolarija je rađena od punog drveta, vrata su napravljena u tradicionalnom vojovđanskom stilu – kuća je oživela u novom ruhu, ali je u izgledu ipak sačuvan duh tradicije na najbolji mogući način. Autentičnosti prostora doprinele su izložene grede.
„Bile su u dobrom stanju, samo ih je trebalo zaštiti od nametnika u drvo, pa smo morali da ih prskamo specijalnim sredstvima. Ostavljene su u svim prostorijama kuće, osim u kupatilu“, otkriva Marija.
Enterijer Marijine seoske kuće jasno oslikava njen ukus, identitet, vrednosti, baš kao što je želela. Ona jako voli stare stvari, antikvitete, ali nije htela da od kuće pravi muzej. Bila je vrlo savremena što se tiče svih stvari koje joj služe.
„Kuća nije za gledanje, ona je da se u njoj živi – treba da bude udobnoi da se lagano krećeš kroz prostor. Što se tiče samog nameštaja, tamo gde odlažeš svoje telo – na krevete, stolice, kauč – to mora da bude udobno, a to znači savremeno. Na tome ne štedim i uvek mi je važno kakva je vrsta stolice, kauča, od čega je pravljeno. A stvari za odlaganje, poput ormara, su starinski“, objašnjava Marija.
Međutim, dekor u kući, detalji koji odišu prohujalim vremenima i bogatom istorijom, ono su što njenoj kući daje osećaj doma. Tu se najbolje ogleda Marijina posebna vrsta eklekticizma. Neki od predmeta koji krase kuću sa njom su već godinama.
„Dok sam živela u Australiji, ja sam skupljala razne stvari. A i kad sam odlazila, a to je bilo doba rata i nemaštine, otišla sam na pijacu kada su ljudi prodavali ono što su sa sobom poneli kao vrednost. Prodavali su šlingeraje, vezene stvari… Ja sam otišla i tu svoje pare koje sam tada imala, pošto sam i sama bila izbeglica, potrošila i ponela te stvari u Australiju – a onda opet vratila“, priča nam Marija.
Ona želi da u se u njenom domu vidi ljubav prema generacijama koje su pre nas živele, „jer ništa nije počelo s nama“.
„Moja želja je bila da se unese ta vrsta duhovnosti ljudi koji više ne postoje. Cenim i volim izuzetno takve stvari, unose toplinu. Onda se uklopiš u taj seoski ambijent s tim stvarima. Ali, nisam imuna na savremeni dizajn – recimo u lusterima i sličnim detaljima“, kaže nam.
Na buvljacima i u second hand radnjama u Australiji, pronalazila je vrhunske komade, posebno od drveta, koje jako voli. Keramika u njenoj kući takođe ima lepu priču,a mnogo je i dekora koji je Marija sama napravila.
„Keramika je naš porodični posao – sin je diplomirao keramiku u Sidneju, a pre njega suprug, koji je inače bio mašinski inženjer. Od njih sam učila i zavolela keramiku. Uvek sam bila zainteresovana da i sama nešto napravim od skromnih materijala, to smatram izazovom. Odupirem se onom da sve mora da bude kupljeno – u sto kuća danas prepoznaješ iste detalje. Volim da prostoru dam svoju notu i dosta sam spretna u tome da napravim nešto. Ljudi kažu da imam mašte. Većinom se igram s promenom namene predmeta, neočekivanim pozicioniranjem stvari – nekom simbolikom koju taj predmet za mene ima“, dočarava Marija.
Nakon godina života u Australiji, Marija je primetila da Evropljani imaju školovaniji ukus što se tiče enterijera.
„Naši ljudi ipak imaju znanja o mnogo čemu, pa i o stanovanju. Australija je zemlja toplih krajeva, pa su orjentisani na napolje, njihova dvorišta mogu da budu interesantna, sa biljkama i rastinjem. Okrenuti su ka životu napolju, a mi smo više orjentisani na život unutra“, njeno je zapažanje.
„U Australiji običan čovek ne može mnogo da obraća pažnju na estetiku, jer stvari koje su dobre su izuzetno skupe. Jedan bogatiji sloj može sebi da priušti dizajnerske predmete i nešto kvalitetnije. Međutim, njima je važno da je veliko, pa se taj nameštaj izgubi u prostoru“, dodaje.
Jedino što ljudima ovde zamera je što ne prave dom za sebe, već da impresioniraju nekoga.
„Impresioniraćeš ga onda kad čovek uđe kod tebe i vidi ko tu živi. Enterijer ne mora da bude skup, već treba da odražava ono što ti jesi, bez obzira na sve kanone i pravila kako to treba da bude. Uredi dom kako tebi odgovara, daj mašti na volju, radi kako misliš da je dobro. Što se mene tiče, to su najuspešniji enterijeri“, zaključuje Marija Starčević.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
