Postoji nešto što se u politici teško prašta: kada neko građanima oduzima vreme, remeti svakodnevni život i pokušava da ih ubedi da je njegova borba važnija od njihovih obaveza, a onda, kada dođe vreme izbora, odjednom počne da ih oslovljava sa „dragi građani“.
Koliko do juče su nam blokirali ulice. Zaustavljali saobraćaj, otežavali ljudima da stignu na posao, deci da dođu do škole, roditeljima da obave svakodnevne obaveze. Škole su postale mesta političkih sukoba, a učionice, umesto prostora za znanje, našle su se u senci političkih obračuna. A danas? Danas nam se osmehuju sa plakata, obraćaju preko društvenih mreža i uveravaju nas da upravo oni predstavljaju našu budućnost. Danas im je potreban naš glas. Onaj isti glas koji, čini se, juče nisu bili spremni ni da čuju. I tu počinje pravo pitanje: hoćemo li im ga dati?
Ne treba ovde mešati pravo na protest sa pravom na kritiku protesta. Svako ima pravo da izrazi nezadovoljstvo, da kritikuje vlast i da traži promene. To je suština demokratskog društva. Ali isto tako, svaki građanin ima pravo da se zapita gde prestaje borba za opšte dobro, a gde počinje politička ambicija pojedinaca koji bi da tuđe nezadovoljstvo pretvore u sopstvenu izbornu korist. Jer nije dovoljno nekoga ubediti da je postojeće stanje loše. Treba ga ubediti i da je ponuđena alternativa bolja.
Lako je vikati da ništa ne valja. Lako je zaustaviti saobraćaj, pozvati na bojkot nastave i optuživati političke protivnike za sve društvene nevolje. Mnogo je teže ponuditi konkretna rešenja, objasniti kako će se ona sprovesti i prihvatiti odgovornost kada stvari ne krenu onako kako je obećano. Zato građani ne bi smeli da budu impresionirani parolama i obećanjima. Trebalo bi da pitaju: šta ćete uraditi ako dobijete vlast? Kako ćete rešiti probleme zbog kojih ste nas pozivali na ulice? Šta ćete učiniti za radnike, penzionere, roditelje, nastavnike i mlade koji ne žele da im život prođe u večitoj političkoj krizi? I, možda najvažnije, po čemu ćemo znati da se borite za nas, a ne za sebe?
Političari često potcenjuju pamćenje građana. Računaju na to da će se do izbora zaboraviti ko je šta govorio, ko je šta obećavao i ko je čije svakodnevne probleme koristio kao sredstvo političkog pritiska. Računaju na umor, razočaranje i kratko pamćenje birača. Ali izbori nisu nagrada za najglasnije. Nisu ni osveta po automatizmu. Oni bi trebalo da budu trenutak kada građani sabiraju utiske, proveravaju obećanja i odlučuju kome će poveriti svoju budućnost.
Zato pitanje nije da li treba glasati za one koji su protestovali, niti da li treba glasati za one protiv kojih su protestovali. Pitanje je da li je bilo ko od njih zaslužio naše poverenje.
Ako su blokade bile izraz iskrenog nezadovoljstva, to samo po sebi ne znači da su njihovi organizatori sposobni da vode državu. Ako je neko bio protiv blokada, to samo po sebi ne znači da je u pravu u svemu što radi. I jedni i drugi moraju da polože račun za svoje postupke, reči i obećanja. Građanin nije ničiji dužnik. Nije dužan da glasa za nekoga zato što ga je podržavao na ulici, zato što mu je neko obećao promene ili zato što ga druga strana plaši još gorim scenarijem.
Glas nije zahvalnica. Nije ni oružje kojim treba kazniti nekoga po svaku cenu. Glas je poverenje, a poverenje se ne dobija na silu, ne osvaja se vikom i ne podrazumeva se samo zato što je neko uspeo da okupi veliki broj ljudi.Zato, kada nam sledeći put pruže ruku, ponude program i zamole nas za glas, ne moramo da im zalupimo vrata. Ali ne moramo ni da ih širom otvorimo. Možemo da ih saslušamo. Da proverimo šta nude. Da se setimo šta su radili. Da uporedimo obećanja sa rezultatima. I tek onda da odlučimo.
Blokirali su nam ulice i škole. Sada traže da im otvorimo vrata vlasti. Hoćemo li im dati glas?
Neko hoće, neko ne! Ali ako ga dobiju, neka to bude zato što su nas ubedili da zaslužuju poverenje, a ne zato što su nas umorili, iznervirali ili ubedili da nemamo bolji izbor. Jer u demokratiji političari mogu da blokiraju ulicu, mogu da organizuju protest i mogu da traže vlast. Ali poslednju reč ipak bi trebalo da imaju građani.
A građani, za razliku od političara, ne bi smeli da zaborave da je njihov glas najvredniji upravo onda kada ga daju slobodno – i kada su spremni da ga uskrate onima koji su poverovali da im pripada.
(M. Milivojević)
