Svakodnevno se krećemo u mnoštvu nepoznatih lica. Najčešće žurno prolazimo i mimoilazimo se bez da i pogledamo u osobu koja je bar na trenutak bila deo našeg realnog sveta.
Ovaj susret, iako bez reči ili dodira, predstavlja važan aspekt naše realnosti jer potencijalno može zadovoljiti važnu potrebu koju svi mi, kao ljudska bića, obavezno imamo. Pomenuti susret iako se može činiti beznačajan zapravo predstavlja način na koji drugoj osobi možemo staviti do znanja da smo je primetili, takoreći „prepoznali“, ukoliko je samo pogledamo.
Taj pogled koji traje nekoliko sekundi, za osobu koju smo sreli može biti važan jer smo možda tog dana mi jedina osoba koja je dotičnog „primetila“. Ukoliko je taj naš pogled propraćen i blagim osmehom, njegovo dejstvo je višestuko jer ne smo da smo onome koga smo sreli dali do znanja da ga „vidimo“, nego smo joj tim blagim osmehom uputili znak da je u nama izazvala izvesno prijatno osećanje.
Današnje vreme diktira brz tempo života. Većina ljudi gotovo mehanički obavlja sve svakodnevne obaveze ne razmišljajući da iako je vreme u kom živimo brzo, neke iskonske potrebe svakog čoveka i dalje su ostale iste. Možda se vreme promenilo, ali je komunikacija medju ljudima, medjusobni kontakt i prihvatanje ostala značajan izvor ravnoteže i blagostanje svakog pojedinca.
Svakom čoveku je bitno da je okružen ljudima, da ima prijatelje i porodicu koja ga voli i poštuje. Medjutim, biti okružen ljudima ne mora nužno značiti da sa njima postoji bliskost. Dozvoliti drugima da nam se približe i bolje nas upoznaju nužan je uslov za razvoj bliskosti i medjusobnog poverenja. Ukoliko postoji distanca, stvara se prostor za razvoj otudjenosti koja na dalje može voditi u usamljenost i izolaciju.
Budući da su ljudi socijalna bića i imaju potrebe za kontaktom i sa njim povezanim prihvatanjem, usamljenost i izolacija nužno imaju loše posledice. Kada se ljudi poznaju i prihvataju baš takvim kakvi jesu stvara se sigurna zona koja predstavlja bazu za razvoj ličnosti svakog pojedincai njegovog napretka.
Iako većina ljudi prepoznaje i shvata potrebu da nas drugi ljudi prepoznaju, prihvate i budu nam bliski, većina bliskost sebi ne dopušta spontano i to mozda i ne može iznenaditi jer bliskost je sinonim za apsolutnu iskrenost u kojoj je osoba sebe predstavila baš onakvom kakva jeste. To odsustvo „filtera“ u predstavljanju sebe ljude plaši jer kada drugima osoba prikaže sve svojevrline i mane, postoji i šansa da bude odbačena jer šta ako se ne dopadne drugome.
Ta želja da nas drugi prihvate i sa njom povezan strah od odbacivanja često su i glavni uzroci odsustva bliskosti i povezanosti medju ljudima jer ljudi smatraju da će lakše uvek podneti samoću od odbacivanja i napuštanja kada drugi oceni da mu se ne dopadaju.
Iako mogućnost da nas drugi odbace postoji uvek, ona nikako ne sme biti glavni uzrok zbog koga pojedinac bira samoću i izolaciju. Svaki čovek može izabrati život kakav želi da vodi i koliko sebe će dopustiti da prikaže drugima. Važno je ne dopustiti da ove odluke narušavaju kvalitet života pojedinca jer koliko god da su strahovi prisutni, bliskost sa drugima može doneti veliko zadovoljstvo.
Kada osoba procenjuje da nije dovoljno jaka ili sposobna za to pomoć psihoterapeuta može značajno izmeniti situaciju.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
