Zašto je nekim Srbima njihova zemlja Srbija – postala „Smrdija“!?

0
804

Kada je hrvatski koreograf Ronald Savković nazvao Srbiju pogrdno „Smrdijom“, Sergej Trifunović to je prokomentarisao: „Potpuno razumem Ronalda, koji je sjajan tip; (…) pregotivan momak – ako je to rekao, imao je razloga.“

Među slikama Srbije koje emituju naši građani sveta, kao obavezno mesto izražavanja najdubljeg gađenja prema zemlji u kojoj moraju da žive javlja se sintagma „septička jama“, kao i odgovarajuće  klozetske lekseme poput „kloake“, „govana“ („fekalija“), „čmara“, „smrada“ itd.

Tako na Iksu (Tviteru) možemo čitati da je, recimo, Srbija „ratnozločinačka septička jama“ (Isidora Stakić), ili – kada se Ljiljana Smajlović usudila da kaže da Srbija „ipak nije najgore mesto na svetu“ – odgovorila joj je influenserka Ksenija: „Ljiljana, ovo jeste najgore mesto na svetu. Ovo je septička jama koja preliva.“

Ali, i u ozbiljnim „građanskim“ medijima naširoko se koriste slični koprofilni tropi. Tako u nedeljniku „Vreme“ Ivan Milenković piše da se „mi koji živimo u okviru državne zajednice s imenom Srbija (…) koprcamo u žitkoj masi neprijatnog mirisa“ – „ovde sve smrdi“, jer se „čitavom jednom narodu dogodilo da se (…) danas obreo na dnu civilizacijskog kazana, sav ispolivan sopstvenim fekalijama“, odnosno „na dnu kloake“.

I Nedim Sejdinović, u listu „Danas“,  smatra da živimo „u čmaru Evrope“, „u kloaki od države“, „u svinjcu, valjajući se u izmetu“. Biljana Srbljanović u dnevniku „Blic“ mudruje da smo „kao društvo super, osim što imamo samo dva problema: što smo govna i što lažemo“, dok Republika Srpska „smrdi kao genocidna tvorevina“.

Za Dragana Bursaća Srbija je „društvo u kome po vertikali smrdi sve, apsolutno sve!“, a za Kišjuhasa Srbija, budući da je „zapuštena i zaostala, leprozno vonja i valja se u stajskom đubrivu“. Za Marka Vidojkovića „Srbija je đubre od države u doslovnom smislu“, Biljana Stojković se žali da živi u „ustajalom smradu močvare zvane današnja Srbija“, Nikola Samardžić se tuži što je „zaglavljen u smrdljivoj kurdsko-cincarskoj kasabi“, a Nikola Krstić kaže da „ne smrdi Beograd na ljudski izmet, već na pravoslavne džihadiste i popove koji se ne peru“.

Pavle Radić takođe misli da je u Srbiji na delu „sveopšti višedecenijski smrad“, čiji veliki deo pripada „sveopštem smradu režimskih medija“, dok Dinko Gruhonjić, koji voli da o Srbiji govori kao o „svinjcu“ – jer, u njoj ništa nije „nezagađeno, nekontaminirano, zadahom ‘srpskog sveta'“ – upozorava da se i opozicija „takmiči ne bi li nekako zasmrdela više“.

Za Vesnu Pešić problem je „u nacionalizmom zagađenoj Srbiji“, s čime je saglasna Sonja Biserko, govoreći o „opštoj konfuziji i ‘zagađenosti’ celokupnog stanovništva“. A Dinko Gruhonjić upozorava da se „zadah kleronacionalizma i šovinizma iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom“, citirajući svoju poznanicu koja je užasnuto rekla: „Taj smrad mora prestati!“

Boris Dežulović, taj naš „spoljni, ‘objektivni’ verifikator autošovinističkog stanovišta“, piše (a uredno prenosi „Danas“) o „zapišanom svetosavskom teritoriju“, dok je za Igora Besermenjija („Danas“), „Srbija pacovski špajz“ koji će to ostati sve dok „im ne uništimo snove o velikoj Srbiji“ (možda na način na koji je to rešeno u onoj poznatoj hrvatskoj varijanti crtanog filma?).

Odakle ovakav rečnik? Moglo bi se pomisliti da on dolazi od ubrzanog oprostačenja našeg javnog diskursa, usled čega je korišćenje klozetske terminologije postalo uobičajeno. Tako, u „Danasu“, ne samo da je normalno dati naslov članku „Kada vojska Kosovu prismrdi“ (a u samom tekstu Marko Vidojković još tri puta koristi taj izraz), nego i u kolumnama novinarskih zvezda možemo pročitati kako je izraelsko-palestinski rat „teško sranje“ i da „ne postoji daljinski koji gasi sva sranja“ (Nemanja Rujević), ili da „kukavica dupe drži na sigurnom, pošto mu je dupe organ kojim misli“, zbog čega mu „dupe liči na glavu“ (Teofil Pančić)…

Međutim, ipak uočavamo da se klozetski diskurs gotovo nikada ne koristi van određene, strogo omeđene namene. Neprihvatljiv je, tako, za govor o drugim narodima, ali može za Srbe, nikako za druga društva, ali može za srpsko, ne za druge države, ali za Srbiju je u redu, ne za američke (evropske) političare, ali za srpske svakako…

Uz klozetski diskurs, varvarizacija ovdašnjih „jugoslovenskih“ intelektualaca otrovanih antisrbizmom dovodi do esencijalizacije Srba u ono što je najodvratnije („govna“), a Srbije u topos koncentrovane odvratnosti („septička jama“).

Ova negativna (auto)esencijalizacija može da se učini kao plod preradikalne (samo)kritičnosti. Ali, autošovinistički supremacionista koji koristi ovakav diskurs smešta sebe na privilegovanu poziciju izuzetka, onog koji se gadi nedostojnih drugih, onog koji priziva radikalno čišćenje (sanitarnu dekontaminaciju) bližnjih.

Takvo supstancijalizovanje čitavog naroda izvedeno kroz totalno dehumanizujuću stigmatizaciju (jer – šta ima gore od svođenja naroda na „govna“ a zajednice na „septičku jamu“?) nije samo uvredljivo, već neprestanim ponavljanjem („utuvljivanjem“) postaje deo čitavog jednog kulturnog obrasca. A preko njega se onda vrši interiorizovanje inferiornosti, rasprostiranje i utuvljivanje osećaja nedostojnosti, podmuklo ukonačenje „duha kolonije kao duha samoporicanja“.

Fuko definiše diskurse kao prakse kojima se konstruišu predmeti o kojima se govori, odnosno kao „sistem iskaza koji konstruiše objekat“. Govoreći o Srbima kao „govnima“ i o Srbiji kao „septičkoj jami“, mi zapravo konstituišemo i identitet. „Frekventna upotreba u datom diskursu“ stvara određene „jezičke rutine“ koje onda „bivaju opšteprihvaćene“ kao „kolektivna značenja“. Tako se i identiteti izgrađuju upravo kroz diskurs i unutar određenog diskursa.

Slušajući, dakle, neprekidno kako smo „govna“ mi zaista na neki način i postajemo „govna“, počinjemo o sebi da mislimo kako nismo ništa drugo do to. Ali, takva slika o nama plod je pobede naracije autokolonijalnog dela naše elite nad drugim (samo)viđenjima. Jer, postoje i drugačije naracije.

Recimo, na pitanje koju specifičnu odliku Srba pokazuju njegova etnološka istraživanja, Dragomir Antonić odgovara: „Dobrota! Dobrota koja vrlo često prelazi u naivnost„. Gajšek govori o nesumnjivoj „dobroti i blagodarnosti našeg naroda prilikom sahrane patrijarha Pavla„, koja se ogledala u beskrajnom spokojstvu, saosećanju i pijetetu, a široka dobrota i nesebična solidarnost bili su toliko primetni i prilikom svojevremenog masovnog odaziva naših mladića i devojaka za odbranu Šapca od hiljadugodišnjih poplava.

A ovde je kroz „fekalizaciju Srba“ i „sliku Srbije kao septičke jame“ u identitet naše kulturne i medijske elite (ali i nižih statusnih grupa koje imaju aspiraciju kretanja naviše), umetnut karakteristični sastojak „histeričnog gađenja prema domovini“. To nije samo nekakav „hipertrofirani srpski nacionalni mazohizam“, već je reč o tipičnim kolonijalnom samopreziru.

A kolonijalni samoprezir ukonačuje kolonijalni položaj a lične frustracije i nezadovoljstvo sopstvenim životom krivicu nalazi u ljudima koji ih okružuju.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Slobodan Antonić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here