Zašto Srbi sahranjuju bližnje uz paganske, ne crkvene običaje – U STRAHU OD „KAZNE POKOJNIKA!“

0
1279

Srbi za svaku priliku u životu imaju običaje koji ih prate, a oni naročito bizarni umeju da budu kada su u pitanju sahrane. Običaji variraju u odnosu na to koji je deo Srbije u pitanju, a kao po pravilu, obično su najbizarniji u istočnoj Srbiji.

Najbliži članovi porodice pokojnika obično i sami u startu ispoštuju određene običaje, ali uvek se nađe neko ko na sahrani porodicu, koja sigurno ima veću brigu od toga šta su stavili u kovčeg, ispituju, da li su ubacili novac, da li je novac u ruci ili u džepu sakoa, da li su ruke i noge vezane ili odvezane – što zavisi od dela Srbije u kom se nalaze – pa čak i da li su u sanduk pokojnika ubacili lekove. Novac je pokojniku potreban „da plati skeledžiju da ga preveze na onaj svet“, a uz njega često idu cigarete, lula, češalj ili drugi predmeti koje je koristio, „da mu se nađu pri ruci“.

Kada je u pitanju odeća pokojnika, u većini delova Srbije bitno je da pokojnik bude lepo obučen, a odeća se kupuje ili se oblači ono što je najviše voleo da nosi, dok se u nekim krajevima Srbije, recimo u Zlatiborskom kraju, u sanduk se stavlja i dodatna odeća, da pokojnik ima da se presvuče. U istom kraju se u sanduk stavlja i ćebe ili ćilim, kao i peškir. Sa pokojnikom u zemlju ide i sav nakit, a posebno se proverava da li je burma na mestu, jer ako nije, znači da će neko kasnije sa njom da pravi vradžbine.

Kada je u pitanju Vojvodina, ljudi koji dolaze da izjave saučešće donose po jednu sveću koju pale u loncu u koji je prethodno sipan pesak ili okrunjen kukuruz. Prva sveća koju ukućani pokojnika pale je pokojnikova sveća, obeležava se crnim koncem i pali se tokom „čuvanja“ pokojnika, na samoj sahrani, pa onda na svim daćama – pogrebu, sedmodnevnom, četrdesetodnevnom, polugodišnjem i godišnjem pomenu. Ostale sveće se nose na groblje da izgore do 40 dana.

Ljudi koji dolaze da izjave saučešće donose mahom kesice bombona i ratluk, „da im pokojnik pozdravi najmilije koji su preminuli“. 

Svi darovi se stavljaju u sanduk i to od vrata naniže. Mnogi donose i rakiju, crno vino i obavezno kafu – to sve ostaje porodici pokojnika. Ako slatkiša ima previše, ostavljaju se u kući, obavezno okade tamjanom i onda ih najmlađi u kući jedu narednih dana, tačnije nedelja kad su velike sahrane. Ipak, treba imati u vidu da se običaji razlikuju od mesta do mesta.

Negde, bez obzira na to što postoji kapela u mestu u kom je pokojnik živeo, obavezno je da noć provede u kući, čak i ako je preminuo u bolnici.

Pokojnik, u više delova Srbije pokojnika „dvore“, odnosno čuvaju dve osobe. Najčešće za to budu odojene četiri osobe koje na smenu sede pored kovčega. Uz to, u Zlatiborskom okrugu, moraju da paze da preko pokojnika ništa ne pređe, jer se veruje da će da se povampiri.

Običaj koji se razlikuje od kraja do kraja jeste vezivanje. U Mačvi se pokojniku vezuju ruke, noge i glava, u nekim delovima Vojvodine se zavoji kojima su ruke, noge i glava vezani zbog mrtvačke ukočenosti skidaju i stavljaju u kovčeg, dok se u Boru odvezuju pertle na obući kako duša ne bi ostala vezana za ovaj svet.

Običaji koji su nešto bizarniji, obično se vezuju za ustajanje pokojnika iz groba ili sprečavanje da pokojnik još nekog iz porodice „odvuče“ sa sobom. Dok se u većem delu Vojvodine pred zatvaranje sanduka u okviru opela celiva krst koji se nalazi na grudima pokojnika, u nekim drugim delovima Srbije svako ko dođe na sahranu celiva pokojnika u čelo.

U više delova države se, kada se ide od kuće do groblja, staje se na svakoj raskrsnici. Tu se čitaju „poslednji pozdravi“ od familije, komšija, prijatelja… Ako se na putu do groblja prolazi pored kuće jako bliskih rođaka, i tu pogrebna povorka obavezno stane i sveštenik čita „poslednji pozdrav“ od te porodice. Negde se veruje da pri povratsku s groblja ne sme nigde da se svrati, dok u drugim sa groblja mora da se vrati istim putem kojim se na groblje došlo, kako se duša pokojnika ne bi izgubila. Po povratku kući peru se ruke i pepeo na ulasku u dvorište baca se preko ramena.

Nije retkost da se u kući pokrivaju sva ogledala, čak i ako pokojnik nije ubro u kući, niti je u njoj bio kovčeg, kako se ne bi video dok izlazi iz kuće. U nekim mestima običaj je da se ti peškiri ne skidaju 40 dana, dok se negde svetlo ispred kuće 40 dana ne gasi.

Nije retkost da se na grobu ostavi rakija, cigareta, kafa… Ipak u kuršumlijskom kraju otišli su korak dalje. Kada se sutra ujutru izađe na grob, za kafu, koja je u međuvremenu donekle isparila, veruje se da ju je pokojnik pio. Takođe, u nekim krajevima se, posle daće, ostavlja pun sto netaknute hrane, kako bi pokojnik, kada uveče dođe, imao da jede, dok se negde, tokom daće, ostavlja prazno mesto za pokojnika, sa tanjirom i čašom okrenutim naopačke.

Jedan od možda najbizarnijih običaja prisutan je na Kosovu i Metohiji, ali i u Banatu. Naime, kada se desi da u kratkom vremenskom roku premine više osoba iz iste porodice, kada sahranjuju drugu ili treću, zakolju kokošku ili petla i ubace u raku sa kovčegom, kako bi se prekinuo niz smrti u porodici.  U nekim mestima se čak ide toliko daleko da se glava životinje oprezno stavlja u sanduk drugog ili trećeg preminulog, neko je zakopava u zemlju ili baca niz reku.

Nekada se u sanduk, umesto zaklane životinje, stavlja lutka, a njen zadatak je onda da bude „treća žrtva“ i na njoj bi „trebalo da se zaustavi smrt te godine“.

I samo mrtvo telo je štetno po životinje i biljke. Zato se u nekim mestima veruje da pogrebna povorka nikako ne treba da ide preko polja i livada ili kroz stado. S druge, pak, strane postoji verovanje da je bolest demonskog karaktera, te ljudi iznose bolesnu decu pred povorku koja prolazi kako bi bolest prešla na pokojnika.

Teolog Draško Đenović objašnjava da su svi ovi običaji paganski, te da nisu deo crkvenih verovanja.

To su običaji iz paganskih religija koji su ostali u našem narodu, uključujuči novac da bi se platio skeledžija, slatkiše, cigarete, jer je pokojnik voleo nešto da jede ili pije. On kad je umro, on je umro. Neće ništa od toga pojesti i popiti. Kult mrtvih je naročito jak i izražen kod Vlaha, oni naprave čitave kuće za pokojnike, pojedinci imaju bolje grobnice nego kuće u kojima žive – objašnjava.

Kako kaže, tčano je da, kada čovek umre, telo ne treba dugo da bude u kući, ali ne zbog bilo kakvih običaja, već iz prostog razloga što nije higijenski – da ne počne da se oseća, da se prenesu neke bakterije ili bolest, u zavisnosti od čega je osoba umrla.

Gleda se da se telo iznese iz kuće. Sada skoro svako selo ima kapelu, naročito u Vojvodini. Čeka se 24 sata, ali to je zakon propisao da neko ne bi bio živ sahranjen. Nema tu nekih teoloških razloga. Svejedno je da li ste nekog sahranili u najskupljem ili najjeftinijem kovčegu, da li u raki ili grobnici. To znači nama živima, da kažemo da imamo grobnicu. Čovek kad umre, to je samo telo, njemu je svejedno – dodaje Đenović.

Ističe da imamo mnogo običaja jer se razlikuju, ne samo od jednog do drugog dela Srbije, već i od sela do sela.

– Bitno je da se održi opelo, a i ono se više održava zbog živih, da bi se živi utešili jer ako je pokojnik našao mir sa Bogom za života, kad umre gotovo je, kasno je. Daleko je bitnija poslednja ispovest i poslednja pričest. Pokojnik tada za života prihvata da je Gospod Isus umro na krstu golgotskom za njegove grehe, nego što će da mu pomogne samo opelo. Sveto pismo nas uči da ispovedamo grehe. Ne možemo puno da pomognemo pokojnikovom duhovnom stanju. Naravno, treba da se održi opelo, ali ono nije toliko krucijalno za samog pokojnika. Postoje ljudi koji nemaju opelo, ako su poginuli, upali u reku, poginuli na ratištu… To ne znači da će da osoba, ako nema opelo, izgubiti spasenje. To što pokrivamo ogledala, da se pokojnik ne bi video, to nije ni u kakvoj vezi sa hrišćanstvom – ističe teolog.

Kako kaže, dobar deo običaja u vezi sa sahranama su tu zbog živih, ne zbog mrtvih. To su trenuci koji su bolni za porodicu, kada porodica možda još nije svesna da nikada više neće da vidi svog milog i dragog u ovom telu, na ovom svetu.

Naravno, uvek je teže kada umre neko ko je mlad. To je često mnogo veći šok i mnogo je teže kada roditelj sahranjuje dete nego obrnuto. Ipak, ako smo pravi hrišćani, znamo da je taj rastanak privremen i da ćemo jednog dana svi opet biti zajedno po drugom Hristovo dolasku. Kako kaže apostol Pavle, i more će dati svoje, i grobovi će se otvoriti, a tek posle će oni koji u tom trenutku još budu živi, vaskrsnuti. Tada će se spojiti porodice, mili, dragi. Hrišćanska nada jeste nada u vaskrsenje. Kada slušate opelo, govori se o vaskrsenju. Grob jeste početak života. Mi hrišćani kažemo da život, pravi večni život počinje posle smrti – zaključuje teolog.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Jelena Ostojić/ foto: Shutterstock)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here