ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ: ,,Sebe smatram razgranatom Mitrovčankom sa filijalama po svetu”

0
1403

Upoznajte Aleksandru Đorđević – majku; divnu supruguprofesorku italijanskog i engleskog jezika; nastavnicu koja živi i radi u Dizeldorfu, u Nemačkoj; ,,razgranatu” Srpkinju iz Sremske Mitrovice sa ,,filijalama” po celom svetu; poliglotu kojoj jezici pomažu da bolje razume ljude; umetničku dušu kojoj je hipersenzibilnost normalno stanje; svestranu umetnicu koja, osim što piše, takođe i crta, slika i peva u horu; i naposletku, pesnikinju autorku dva romana.

Razgovor koji je pred vama je prošao kroz filtere jedne bolničke postelje i jedne trudnoće. Sastoji se od minuta ukradenih od naših porodica i dece, osmeha nastalih na godišnjim odmorima i suza izazvanih neizbežnim gubicima. Prošaran je podrškom razumevanjem. Dat je na dar svima vama koji volite umetnost, cenite prave vrednosti i uživate da čitate o osobama koje su zaslužile pažnju.

Diplomirala si italijanski i engleski, snalaziš se sa španskim, a svakodnevno se služiš i nemačkim jezikom jer živiš i radiš u toj zemlji. Smatraš li sebe ,,građankom sveta”, s obzirom na to da si poliglota? Da li ti je poznavanje jezika pomoglo u tome da bolje razumeš ljudska bića?

Iskreno, izbegavam da koristim takve odrednice kao što su građanin sveta, kosmopolita i slično da bih sebe opisala jer mi njihovo značenje izmiče. Teško mi je da poverujem da postoje ljudi koji ne osećaju pripadnost određenoj naciji ili ne daju prednost jednoj u odnosu na druge ( kad kažem prednost, mislim prvenstveno na ljubav.) Smatram to veoma nesebičnim i retkim i još uvek nisam upoznala takvu osobu, bez obzira kako se predstavlja. Ljudima su potrebe fioke da u njih spakuju stvarnost. 

S druge strane, smatram da sam toliko sigurna u svoju ljubav prema domovini ( kulturi i umetnosti pre svega) da mi to omogućava mnogo veću otvorenost prema stranom i trpeljivost prema drugačijem. U tom pogledu odstupam od ustaljene i opšteprihvaćene slike tipične Srpkinje. Da, jezici su tome umnogome doprineli.

Kada ljude pitate da definišu svoj identitet i obrazlože na čemu se zasniva, počeće sa onim što im je najbitnije: roditelji, zavičaj, religija…

Iako pored svog govorim još četiri jezika, za mene je osnovno i najvažnije sredstvo identifikacije, pa i distinkcije, upravo jezik. Čitala sam davno jednu studiju na tu temu (nažalost ne mogu da navedem izvor) po kojoj ljudi svaki put kad govore drugim jezikom i zarone u drugu kulturu, prisvoje jedan pomalo drugačiji identitet. Do sada mi se najviše dopada moja srpska verzija 

To je povezano sa kodeksom pravila ponašanja i sistema vrednosti koje pritom usvojite. Indijsko-engleska spisateljica, Anita Desai, koja govori pet jezika (nekoliko kao maternji), za svaki od njih ima posebnu namenu. Mogu da se poistovetim sa njom u tom smislu i da kažem da je srpski za mene jezik ljubaviengleski jezik znanja i filozofijeitalijanski jezik pesme i književnosti, španski mi je za razonodu, a nemački je jezik pravila i zakona i, nažalost, ne budi u meni tu vrstu inspiracije kao drugi. Sve to zavisi od nivoa znanja, načina i uzrasta učenja, kao i domena primene.

Osim što si diplomirani filolog, ti si i nastavnik zaposlen u nemačkom prosvetnom sistemu. Da li si se u prosveti oprobala i u Srbiji ili samo u Nemačkoj? Možeš li da uporediš ova dva školstva – u čemu su prednosti i mane svakog ponaosob?

U Srbiji sam predavala svega godinu dana u privatnoj školi, ali većina mojih bliskih prijateljica iz Srbije su nastavnice. Zapravo, one su umetnici, lingviste i književnice i rade u školi, kao i ja. Preko njih imam uvid  u ono što se dešava u srpskom školskom sistemu.

Ako uporedim ta dva školska sistema, mogu da kažem da je velika prednost, ali u isto vreme i mana (ograničenost) nemačkog školstva okrenutost ka praksi. U toku svog pripravničkog rada prisustvovala sam časovima fizike, matematike i drugih prirodnih nauka, koji su bili pravo otkrovenje i osveženje za mene. Deca uče na primerima iz života, veoma slikovito i plastično i za to nije potrebna hi-tech oprema, već kreativnost. Ta opipljivost je nešto što je meni nedostajalo u mojim školskim danima i može se objasniti time što su naši nastavnici većinom veliki stručnjaci u svom polju, ali ne obavezno i dobri pedagozi. Uostalom, za to nisu ni obučavani, što bi bio propust našeg obrazovanja.

S druge strane, ono što sam uvek smatrala prednošću našeg školstva – svestranost podsticanje divergentnog, apstraktnog mišljenja – polako se gubi  i to sa namerom. Bilo bi lepo upakovati i jedno i drugo u jedan program. U međuvemenu su se stvari promenile na bolje, škole u Srbiji (to jest Beogradu  i okolini) su manje-više dobro opremljene, radi se na modernizaciji, ali stičem utisak da se često insistira na formi nauštrb suštine.

Što se tiče zapošljavanja, kolegijalnosti i odnosa sa roditeljima i decom, gotovo da nema razlike, samo što se sa izazovima mnogo bolje hvata u koštac kada ste za to adekvatno plaćeni. Tu i tamo osetim da postoji veća distanca između profesora i roditelja, koja ne podrazumeva poštovanje, a uglavnom je zagarantovana pravilnikom škole i podrškom kolektiva, a neretko i ličnim stavom. Radnici su zakonski bolje zaštićeni, ali ne treba zanemariti ni mentalitet.

Za sam kraj, rekla bih da Nemci od ranog uzrasta insistiraju na samostalnosti, odnosno pripremi na život, dok je kod nas, u Srbijiakcenat na znanju ili intelektu.

Pomozi nam da odgonetnemo misteriju – da li majčinstvo otežava ili doprinosi stvaralaštvu? Ili je, pak, sve stvar pojedinca? Zašto pitanje roditeljstva niko ne postavlja muškim stvaraocima? Postoje zapisi stvaralaca koji su tvrdili da bi ih roditeljstvo samo sputavalo. Sa druge strane, zabeleženi su primeri produktivnih umetnika koji su imali po šestoro ili više dece. Kako ti posmatraš ovu temu iz ugla majke i iz ugla pisca?

Da bi se čovek bavio umetnošću mora ponekad da bude sebičan. Zapravo, nema izbora. Mislim da me moja porodica voli baš zbog toga kakva sam, a umetnost me je u velikoj meri oblikovala. Kad me uhvati manija pisanja ili slikanja, teško izlazim iz nje. Zarobljena sam u tom svetu i neosetljiva za potrebe drugih. To možda zvuči zaštrašujuće, ali može se regulisati uz odricanja. Imam bar sto ideja na dan, ali svaku petstotu realizujem jer moram da podelim svoje vreme. One uporne se vrate.

Takođe, to je stvar prioriteta. Porodicu stavljam na prvo mesto. Ona je moje utočište i izvor energije. Da nemam porodicu, bila bih mnogo produktivnija, ali ne obavezno i srećna. Dakle, pomalo je to i stvar izbora, želja, a i sreće. Ja sam srećan čovek. Dakle, moguće je, ali sami odlučujete šta ćete da žrtvujete i kada. Deca odrastu, ali ono što vam ostane od njih je neprocenjivo.

Sve zavisi koliko ljubavi imate. Nijedna od ovih delatnosti nije za mene manje ili više vredna. Ja verujem da je sve moguće, ali nije lako i ne podrazumeva se.  Uloga oca je drugačija, ne zaboravimo to. To ne znači da očevi treba da budu manje posvećeni svojoj deci, naprotiv. Nažalost, često je tako i prašta im se. Biti loš otac kao da je manji prestup nego biti loša majka. Naučeni smo da je žena rođena da oseća, a muškarac da misli, ali granice se pomeraju.

Biti izvrstan pisac ne podrazumeva biti veliki čovek ili dobar roditelj i obrnuto.

Svako mora za sebe da odluči šta mu je važno u  životu i da ne odbacuje olako životne darove.

Do sada si objavila dva romana, dok paralelno pišeš i treći. Postoji fama oko objavljivanja prvog romana neafirmisanih pisaca, ili kako se izdavačkim žargonom kaže ,,neuvedenih pisaca”, koja govori o tome da ih izdavači odbijaju, da im je neophodna veza, da sami moraju uložiti novac… Kakvo je tvoje iskustvo?

Tako je, uslovno rečeno. Postoji svega nekoliko jakih izdavačkih kuća u Srbiji i teško je doći do njih. Usled kapitalizma, došlo je do prezasićenosti i u knjževnosti. Ne važe pravila dobrog ukusa i knjiga je izgubila značenje koje je nekada imala.

Izdati knjigu u današnje vreme se ne smatra velikim postignućem, tako da knjige izdaju mnogi koji nemaji ni afinitet prema književnosti, ni talenat, a ni bilo kakvo iskustvo u pisanju. Dovoljno je da su poznati i po mogućstvu skandalozni. Retko ko još čita zbog estetske vrednosti  i stila pisanja. Svi ti faktori otežavaju mladom piscu da se istakne u moru šunda. Profesorka Rajna Dragićević je ukazala na problem nedostatka profesionalizma u izdavačkim kućama. Ne postoji zakon koji nalaže postojanje lektora u svakoj kući. I pored toga ljudi se snalaze i to je nekada jedini put.

Ja sam zahvalna svom izdavaču i drugim malim kućama što su nam otvorili taj prozor.

Renomirani autori tvrde da se pisac postaje tek drugom knjigom. Slažeš li se sa tim stavom? U čemu je razlika između Aleksandre Đorđević koja je pisala prvi i drugi i Aleksandre Đorđević koja piše treći roman?

Pritisak pred objavljivanje druge knjige je mnogo veći, jer se drugom knjigom dokazujete. Na prvu će vam progledati kroz prste, ali kod druge već imate iskustva. Postoji velika razlika. Zrelija sam i kao pisac i kao čovek i znam da nisam slučajno napisala prvi roman. 

Talenat nije dovoljan i morate ga stalno nadograđivati: 1) čitanjem beletristike i stručnih knjiga iz raznoraznih oblasti; 2) čitanjem o pisanju i bavljenjem teorijom i metodikom čitanja i pisanja i 3) pisanjem.

Sagledala sam svoj prvi roman kritički i odlučila na kojim aspektima još želim da poradim. Svako delo predstavlja jedan kadar mog života i odgovara mom znanju, iskustvu i veštini iz tog vremena i na to sam ponosna

Imaš li savet za one koji u sebi nose priče – za mlade, stare, neafirmisane, zaboravljene, neodlučne ili stidljive pisce koji nisu sigurni da mogu biti pisci?

Ili jesi ili nisi pisac. Čovek potajno zna. Pisci pišu odmalena i pišu stalno jer drugačije ne mogu. Knjiga je njihov najbolji drug. Čast izuzecima kod kojih se ta ljubav probudila nešto kasnije, ali ni pevač ne postaje neko ko je prvi put pustio glas sa dvadeset pet.

Moj savet je da, ako u vama tinja vatra, pustite tu vatru da se razgori. Neće sve što stvorite biti vrhunsko i nije sve za objavljivanje, ali ne ignorišite znakove pored puta, na kojima ste još kao dete pročitali – pisac.

Nikad nije kasno, ali što kasnije – to teže. Pre nego što napišete nešto vredno, moraćete da napišete puno toga ,,bezvrednog”, a time hoću da kažem banalnog ili osrednjeg.

https://tvojmagazin.com/

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here