Pre ČETVRT VEKA otišli iz grada i na Fruškoj gori NAPRAVILI RANČ!

0
11116

Samo pratite uputstvo sa njihovog sajta, a posle toga strelice sa slikom konja. Tako bih ukratko mogao da vam opišem kako da jednostavno stignete do ovog mesta na obroncima Nacionalnog parka Fruška gora, čiji su tvorci supružnici Sanja i Dragan Lauš. Bilo automobilom, bilo autobusom, ranč „Dobro prase“ je lako dostupan turistima, zaljubljenicima u prirodu, u jahanje i u neobična jela.

Sanja i Dragan su bili gradska deca, oboje odrasli u Novom Sadu, a u kuću u prirodi u Starim Ledincima preselili su se 1996. godine. Sećaju se da to tada nije bila racionalna odluka, jer su, zbog stana koji je trebalo prodati, imali dve mogućnosti: da odu u podstanare sa troje dece i psom ili da se nastane u vikendici Draganovih roditelja. Odabrali su ovu drugu, prirodnu opciju i otpočeli život na planini.

Svake godine su kupovali nešto novo i doterivali svoj novi dom, zahvalni što su se „kockice u njihovim životima lepo složile“.         

Sređivali smo i širili se, od dvorišta do kuće. Deca su takođe zavolela ovaj kraj, tako da se nijednog trenutka nismo pokajali što smo se ovde preselili – pričaju.

Stil života im je u skladu sa prirodom, a ishrana pretežno hranom proizvedenom u organskoj bašti. Recikliraju otpad i kompostiraju organski otpad. Ekonomično koriste struju i vodu. Borave što više u prirodi, na otvorenom. Udomili su nekoliko mačaka, a imaju i sedam konja. Oni su Draganova ljubav.

Od 2010. godine bave se razvojem konjičkog turizma na Fruškoj gori, a 2015. godine registrovali su seosko turističko domaćinstvo „Ranč Dobro prase“. Konjički klub, pešački klub, ekološke inicijative neki su od njihovih projekata.

– Oni koji se opredele da borave kod nas mogu da očekuju čist vazduh, spavanje u tišini, buđenje uz cvrkut ptica, posmatranje zvezdanog neba noću, domaće pripremljenu zdravu hranu (po želji vegetarijansku, vegansku ili sirovu), maženje kućnih ljubimaca, planinarenje ili jahanje u prirodi i blizinu velikog grada sa brojnim kulturnim i istorijskim znamenitostima – kažu domaćini dodajući da je sakupljanje samoniklog jestivog bilja izuzetno traženo u poslednje vreme.

– To je naša „Šumska pijaca“. Uglavnom nam dolaze porodice sa decom; okupljamo se oko 9.30 pre podne, a nakon upoznavanja idemo u šetnju i u berbu. Staza je kratka, svega pet – šest kilometara, ali dugo ostanemo u šumi, nekoliko sati, i vraćamo se oko 13 sati. Idemo redom i beremo ono šta nam priroda nudi tog dana: vlašac, matičnjak, koprivu, tušt, razne vrste cvetova i samoniklog bilja. Po povratku na ranč spremamo ručak za sve učesnike i uživamo u zdravim jelima bez mesa: najčešće čorbicu, salatu i cvetne palačinke – objašnjavaju naši domaćini.

 Posetioci ovog ranča mogu da probaju izuzetno neobična jela. Imaju pregršt recepata u svom kuvaru koji stalno dopunjavaju. Kažu da su popularna jela od patlidžana, zatim sos od mladih listova hajdučke trave (koja se koristi po istom principu kao mirođija) i lazanje od cvetova zove.

Na meniju je i čorba od koprive, ali uvek bude da recepti ne budu klasični, već manje poznati, ali svakako ukusni. 

– Od maslačka pravimo med, odnosno, preciznije rečeno, šećerni sirup. Njega najčešće koristimo kao preliv za američke palačinke od heljdinog brašna. To je glavni slatkiš, uz sladoled od šipurka, koji pripremamo leti. Salata od lista čuvarkuće, sa hajdučkom travom, kiselim mlekom i pavlakom bude nešto kao tzatziki salata, ali sa mirisom hajdučke trave. Izmislili smo i namaz od pečurke bukovače, sa crnim i belim lukom, golicom i senfom. Prozvali smo ga Borkov namaz jer smo ga prvi put pravili Isidori Žebeljan i njenom suprugu Borku. 

Ovde se izmišljaju recepti u hodu, jer i gosti su takvi, opušteni i radoznali.

– Sok od zove je uvek tu, ali nama je to bilo previše klasično, pa smo probali da ispečemo cvetove zove na teflon tiganju sa malo bibera i maslinovog ulja. Gosti su tada rekli da im je to bilo kao svojevrstan roštilj! Posle smo odlučili da napravimo i lazanje od zove. Nekad se zabrinemo da ne preterujemo (smeh), ali iako sam mislili će takve lazanje biti previše neobične, prevarili smo se. Turisti su se oduševili. Izdvojili bi i pitu sa tuštom, biljkom koja se kod nas smatra za korov, ali koja je izuzetno ukusna. Prepoznaćete je po crvenkastoj grančici i malim okruglim kiselkastim listovima – dodaje.

– Naša kuhinja je vegetarijanska i veganska i ostajemo pri tome, a kada dođu turisti koji zbog naziva „Dobro prase“ pomisle da se ovde jede pečenje, mi ih uputimo u druga domaćinstva u našoj blizini koja nude meso – iskreno priznaju.

Lauši žive na obroncima Fruške gore, desetak kilometara od Novog Sada, a u grad idu po potrebi, jednom nedeljno, a nekad i ređe. 

– Bavili smo se trgovinom, imali smo prodavnicu, a onda štampariju. Dragan se bavio štampom, a Sanja pripremom i dizajnom. Na kraju smo odabrali Ledince i ovaj naš ranč. Leti je prelepo, a i zimi nije loše. Sneg je tako čist da možete da ga posisate ako ste žedni. Često kažemo da smo se ovde slučajno preselili i ostali. Ranije smo maštali kako ćemo imati salaš, a da oko nas sve bude ravno. A sad, kad bi nas stavili u tu ravnicu, poludeli bi (smeh). Toliko smo navikli da vidimo brda i šumu, da više ne možemo bez njih. To se stalno menja tokom godine: prvo je šareno, pa narandžasto, ljubičasto, svaki čas drugačija slika. Nijednog momenta se nismo predomislili, čak i u trenucima kada smo lopatama čistili sneg u dužini od 50 metara, da bismo mogli da izađemo kolima.

U „Dobrom prasetu“ dan počinje sa izlaskom sunca, a završava se sa prvim mrakom. Takva pravila su i u dečjem kampu koji se ovde organizuje. Deca imaju brojne aktivnosti, jašu konje, borave u prirodi, učestvuju u radionicama, spavaju u šatorima i ograničeno koriste mobilne telefone. Svega trideset minuta dnevno. 

– Nema računara, nema televizora, hrana je drugačija od one koju stalno jedu. Bez obzira na to što ne služimo meso, vidim da su i deca i roditelji većinom zadovoljni. Ustaje se u 7 sati, a leže u 22. Prvo veče bude problematično, a već sutradan deca se potpuno prepuste prirodi i drugačijem načinu života. Imali smo ideju da napravimo i kamp za odrasle, ali to nije zaživelo, tako da trenutno radimo samo sa mališanima i tinejdžerima – kažu dodajući da ima i dosta stranih turista u Starim Ledincima. Njima se dopada opuštena atmosfera i to što za sve postoji dogovor, a domaćinima to što se gosti osećaju onako kako su otpočetka želeli – kao kod rodbine ili kod prijatelja.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Tekst: NenadBlagojević www.pricesadusom.com / Fotografije: DeKovach / fotografije jela su preuzete sa instagram profila Ranča Dobro prase)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here