Fabrika papira „MATROZ“ likvidirana 2007. – DANAS BI JE OD BLATA PRAVILI!

0
2848

Sudbina simbola papirne industrije u Jugoslaviji slična je onoj koju su doživele mnoge nekada velike kompanije – mašine, alat i imovina završili su u starom gvožđu, a novac od prodaje na računima aktera privatizacije…

I šta raditi sad? U vremenu globalne nestašice papira, štampari u Srbiji bi danas, tranzicijom umoreni „Matroz”, od blata pravili! Fabrika „Milan Stepanović – Matroz” svojevremeno je bila najveći proizvođač roto papira u nekadašnjoj Jugoslaviji i značajan prerađivač celuloze na Balkanu, sa proizvodnjom od 45.000 tona godišnje.

Malo ko, sem nekolicine nekadašnjih radnika „Matroza”, sada penzionera, želi da se priseća jednog od najvećih privrednih simbola, ne samo Sremske Mitrovice već čitave bivše Jugoslavije. O postajanju nekadašnjeg giganta danas svedoče jedino ruine kompleksa, koje zahvaljujući konstrukciji od armiranog betona nisu razbaštinjene. Sve što je nakon „fantomske privatizacije” imalo materijalnu vrednost, iz fabričkog kruga je odneto, preprodano i prerađeno u staro gvožđe, za velike sume novca, kažu Mitrovčani.

Priču o „Matrozu” predstavnici nekadašnje vlasti već su „zaboravili”.

O činu svojih prethodnika iz stranaka koalicije DOS, novi čelnici Sremske Mitrovice nisu radi da govore. Čak i u sremskomitrovačkom Savezu samostalnih sindikata, telu koje je u borbi za prava oštećenih radnika „Matroza” svojevremeno nadležnim instancama u vrhu države upućivalo apele da se sporna privatizacija preduzeća preispita, danas nisu voljni da razgovaraju. Novi sindikalni predstavnici kažu da „nisu upućeni u priču iz prošlosti”, pa su nas uputili na nekadašnje sindikalne „prvoborce”.

Jer samo nekadašnji radnici, stradalnici loše privatizacije, s nostalgijom sećaju se vremena kada je fabrika zapošljavala oko 4000 radnika. Podsećaju i na svoje kolege, koje, živeći u bedi i siromaštvu nakon raspada preduzeća, nisu dočekali otpremnine. Sunovrat mitrovačkog giganta započeo je uvođenjem sankcija Srbiji od Međunarodne zajednice 1992. godine, a ubrzan posle petooktobarskih promena.

Uprkos poslovnom gubitku od 2,46 milijarde dinara u 2007. godini, nada zaposlenih u „vaskrsenje” perjanice papirne industrije trajala je sve do jeseni, kada je ugašena stečajem preduzeća. Na „tranzicionom tržištu” našla se kompletna infrastruktura i mašine za proizvodnju. U sledeće dve godine, na tenderima i licitacijama „Matroz” je prodavan čak šest puta. Iz sedmog pokušaja, u septembru 2009. godine, preduzeće je prodato švajcarskoj firmi „Industrikum” za 2,86 miliona evra. Sporazum u Sremskoj Mitrovici potpisali su tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić i predsednik kompanije „Industrikum” Jan Dresens.

Tada navodni privredni preporod „Matroza” uveličalo je interesovanje medija za „dobar potez” vlade Vojislava Koštunice i ministra, privrednog reformatora Mlađana Dinkića. Preporod su garantovali i planovi novog vlasnika. Sporazum je predviđao investiciju od 75 miliona evra u izgradnju nove fabrike za reciklažu aluminijuma, koja bi u naredne dve godine, u nekoliko faza, zaposlila više od 2.500 radnika.

Pun kapacitet rada trebalo je, prema najavama, da bude ostvaren 2012. godine. Nažalost, do „privrednog buma” nove fabrike nikada nije došlo.

Predlagao sam, kao sindikalni predstavnik radnika, da se zabrani prodaja „Matroza” – kaže nekadašnji predsednik Opštinskog veća Saveza samostalnih sindikata Sremske Mitrovice Stevan Romakov. On napominje da je u kupoprodajnom ugovoru navedeno da delatnost preduzeća dve godine nakon kupovine ne sme biti prekinuta. Samo nekoliko meseci posle prodaje, fabrika više nije postojala, a veliki broj radnika ostao je bez posla.

Pored sindikalne borbe, radnici su se za svoja prava borili kasnije i na ulicama Sremske Mitrovice, na više od 100 protestnih okupljanja. Ipak, protiv države se nije moglo – ističe Romakov. Sudbina simbola papirne industrije u bivšoj Jugoslaviji „Matroza” slična je mnogim drugim fabrikama u Srbiji. I epilog je uglavnom isti – mašine, alat i imovina nekadašnjeg giganta završili su, prema tvrdnjama radnika, najverovatnije u starom gvožđu, a potom i na računima aktera ove privatizacije, u višemilionskim iznosima.

Tražeći pravdu, radnici „Matroza” nisu do nje dospeli. Strazbur je daleko, kažu, deceniju i po nakon raspada preduzeća, jer za pravdu u sopstvenoj državi nisu mogli da se izbore.

S razlogom ili bez razloga, sem nadimka istaknutog borca NOB po kojem je fabrika dobila ime, reč „matroz” ima još jedno značenje – sluga na brodu. Dakle, uprkos svojim potencijalima, brodar je sa svojom barkom, u vodama tranzicije – potonuo.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Ivana Jelić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here