Jamena – selo u šumskom Sremu

1
2412

Sremska ravnica deli se na Vinski Srem, Donji Srem Svinjarski Srem i Šumski Srem, ali je sve to, ipak Srem. I samo Srem. Sit i nahranjen.

Kako god da se zove neki deo Srema, ipak, reč je o širokoj i kićenoj ravnici, u kojoj je pitomnina na svakom koraku. I u vinskom, donjem, svinjarskom i šumskom Sremu. Svuda široke i duge ulice, šorovi od kojih se one dve, glavne presecaju u centrima naselja pod pravim uglom, a oko te raskrsnice, oko roglja su: crkve, škole, birtije, trgovine, arterski bunari, spomenici iz minulih ratova…

Reklo bi se da liče kao jaje jajetu. I tako je u Sremu, ali i uopšte nije tako. Svako selo se razlikuje jedno od drugog po mnogo ćemu – po drvoredima, ljudima, pričama, rekama… Svako od njih je i uz evropske magistrale, željezničke, drumske, energetske, plovne i druge, ali, opet, nekako u prikrajku. Jedino je Jamena u prikrajku.

Između guste, nepregledne šume, široke reke Save i državne granice prema Hrvatskoj. Šćućurena kao orlovo gnezdo. Ali Jamena, ipak, nije izgubljena u ravničarskim daljinama. Graničarsko selo. Različito od svih ostalih sremskih naselja. Usamljeno, ali pitomo i lepo. Jamena je u Šumskom Sremu.

Jameni je bliže sembersko selo Crnjelovo, preko Save, a onda i Bijeljina, nego bilo koje susedno sremsko naselje i opštinsko središte u Šidu. Na zapadu mu je i granica prema Hrvatskoj.

A i Srem se promenio. Pogospodio se. Sve je manje prepoznatljivih sremačkih crnih šešira. Nema više na Sremcima širokih belih gaća „od šest meteri“, kožnih opanaka, crnih čarapa, jeleka i šubara… Ali se i pored toga Sremci lako prepoznaju. Jedinstveni su i svoji.

Nema više ni krda svinja u nepreglednim šumama, sve je manje i kerova pulina, pametnih i umiljatih, nema ni čobanskih korbača, budža, brica i teških kabanica. Sve je urbanizovano, uređeno i ovoovremeno. Ostali su samo poneki nostalgičari da „pripovedaju kak’ je nekad bilo“, kad je njegov baba imao dvades’t mangulica (crnih sremskih lasa) krmača prasilica, pet pulina, dva magarca i još štošta na salašu. Sve se ređe u Sremu govori i: – „Ta, idi u očin“, za golobrade momke „derani“, za čobanski nožić „brica“, zatim – „jesam ja teb’ nešt’ kaz’o“, ali i „ta dašta“, „lebac“, „divaniti“, „meter težine“, „lanac zemlje“, „koj’ ti je ocov“, „kadgod“, „ta mani“, „kera“, „dis’ ti“ i slično.

Tako se govori i oko Šida, Sremske Mitrovice, Rume, Iriga, Inđije, Dobanovaca, Pazove, Banovaca, Zemuna… Svuda je kićeni Srem, pa i ovaj u kome jes Jamena. Sremci su dobri i vredni ljudi. Prihvataju svakoga, uprkos tome što ga zovu dođoš. Vole šale ali i pesmu, posebno bećarac.

Jamena je u šumskom delu Srema. daleko je od ostalih sela i gradova. Do Šida je više od trideset kilometara, do prvog susednog sela Morovića punih dvadeset. Put vodi kroz nepreglednu hrastovu šumu, koja se na sve strane sveta pruža desetinama kilometara. Na zapadu je Slavonija u Hrvatskoj, takođe, šumovita. Jedino većih šuma nema preko reke Save u ravnoj Semberiji. Doduše, semberska sela Crnjelovo, Velika Obarska, Batković, Dragaljevac i Vršani samo su koji kilometar udaljeni od Jamene, ali se između Srema i Semberije isprečila široka Sava voda.

Mnogi meštani Jamene sav radni vek proveli su u prečanskim, semberskim selima: veterinari, učitelji, majstori, vozači, trgovci… Čak se i dan danas žene iz Crnjelova i drugih semberskih, ali i podmajevičkih sela. Posebno iz onih oko Ugljevika.  Do posla i nazad, do penzije, išli su preko Save. Prelazili su je nekoliko hiljada puta – za dvadeset, trideset i više godina. Što čamcem što skelom. I nikad nisu zakasnili na posao, pa i kada je reka nabujala.

Skela i granični prelaz su skoro uz samo selo, jer je Jamena uz samu levu obalu rijeke Save, udaljeno od granice sa Hrvatskom samo kilometar ili dva. Ovo selo je u Drugom svetskom ratu mnogo postradalo. Ni sami ne znaju koliko je meštana odvedeno u zloglasni Jasenovac. Još uvek nisu izmirili broj stanovnika predratne Jamene.

U Jameni su dobri domaćini. Skoro svaka kuća ima tri, četiri ili pet tovljenika. Neki i više. Ne može Sremac bez svinjskog mesa, kobasica, kulena, čvaraka i slanine. Ovde retko ko na jelovniku ima jagnjetinu. Ribu ponekad, ali bez svinjskog mesa na trpezi nema govora. Posebno vole slaninu, onu debelu, ali i šarenu, sušenu, svežu, usoljenu, onu sa paprikom, tanku, onu od podrebrice, pa sa rebara… Svaku slaninu. Ona se jede i kada se ore, sije, žanje, bere, seku drva, odlazi u vojsku, na svadbe i svečanosti. Tako je odvajkada u Sremu, pa i u ovom šumskom.

Sremci vole i testeninu: pite, štrudle, uštipke, lepinje, rezance, palačinke, gužvare, pogačice… Jednom rečju sve što se pravi od testa. Tako i u Jameni. Domaći hleb i furune je ponos svake domaćice, onaj rumeni, sa rskavom korom i od tri do pet kilograma. Sremci su gurmani i neguju kult hrane.

Do Jamene se stiže dvojako: širokim asvaltnim putem kroz nepreglednu šumu iz pravca Šida i Morovića i skelom preko Save iz Semberije. Bilo s koju stranu da dođete, pa čak i da se pojavite negde u ataru iz gustog hrastika, bićete srdačno dočekani. I nahranjeni. To sigurno. – Ta, dašta – kažu u Jameni.

Samo su na ovom belom svetu jedna Jamena i jedan je šumski Srem. To sam vam, eto, ‘teo kasti o ovom sremskom selu u kome žive i Semberci i Majevičani i Posavci… Svi prekorečani – kako bi kasti znali naše prekosavske komšije.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(Tihomir Nestorović)

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here