Kako je Mitrovica pre 25 godina dočekala Krajišnike: “SVI SMO MI IZBEGLICE POD KAPOM NEBESKOM…”

1
5572

Tog avgusta, pre 25 godina, prolazeći kroz masu unezverenih ljudi, koja se u nepravilnim, haotičnim krugovima skupljala na platou ispred hale „Pinki“, gledajući nepoznate ljude, lica još nesvesnih onoga što im se desilo, čuo sam legendarnog mitrovačkog protu Milorada Golijana kako govori nekim mladim ženama, preplašenim od neizvesne budućnosti pred sobom:

Svi smo mi izbeglice pod kapom nebeskom…“ – izgovarao je nebrojeno puta.

Možda mu je to značilo da ovde nisu tuđini, da su među svojima, među potomcima nekih drugih izbeglica koja su u davna vreme isto tako bežali pred nevoljom, bilo sa Arsenijem Čarnojevićem, bilo pojedinačno, svako u svoje doba i iz svog razloga.

Možda je značilo da je nama, stanovnicima planete Zemlje, sudbina da lutamo sa jedne na drugu livadu, tražeći pravdu, tražeći bolje, bežeći od nevolje… ko zna.

Sećam se i da je taj isti Prota došao u Mitrovicu sa oreolom izbeglice oko svoje glave, oreolom koji ga i dan danas prati.

Sećam se i da je tadašnja Mitrovica, sa svojim stanovnicima koji su dočekivali izbegle Srbe, u međuvremenu, lagano nestajala, trgovi su se obnavljali, rušile stare, zidale nove zgrade, nestajale ulice, asfaltirale se nove.

Starci su, u međuvremenu, umirali noseći svoja sećanja i svoje vreme sa sobom u grob, a mi ostali, stareći, sve smo više počeli da shvatamo da neka druga deca, tek rođena, zauzimaju ulice i prostor tog istog, sada već promenjenog grada, vezujući svoje uspomene za stvari i pojave koje nisu postojale u prošlosti.

Naš grad, onaj u kojem smo u nekom protoku vremena ostavili svoje detinjstvo i svoju mladost, i svoje sećanje na izbegličku kolonu koja se, kao lavina, sručila u njega, neprimetno je nestao i ustupio mesto nekom novom gradu, satkanom od tuđeg detinjstva i tuđe mladosti.

Ta Mitrovica, sa svojim čuvenim vikend okupljanjima na Majmuncu, sa svojim đačkim talasima, Zavičajnom klubu studenata i Domom omladine, sa Zastavinim automobilima, sa svojim bezazlenim ludama, fabrikama, umirala je upletena u ratove i inflaciju, izbegličke sudbine i tranziciju, darove milosrdnog anđela i nemilosrdne političare, da bi svoje mesto ustupila Mitrovici sadašnjosti.

Nama, koji sve preživesmo, ostaje samo sećanje na nju.

Mitrovici budućnosti ostaje nada da će dočekati da se rode i njeni stanovnici, koji se neće sećati ovakvih tragedija, ali će ih, ipak, obeležavati.

Jer, svi smo mi izbeglice pod kapom nebeskom.

(Milan Milivojević)

1 COMMENT

  1. Dočekali smo ih naplaćujući vodu na ulasku u Srbiju, krađom kvalitetnije garderobe i sredstava za higijenu od strane žena u crvenom krstu i kolu srpskih sestara koje su građani donosili i, onda, jednog jutra proterivanjem iz grada u nepoznatom pravcu. Tako je bilo s drugim talasom izbeglica, koji su čini sirotinja i ljudi koji su imali nadu do kraja. Oni bogatiji, lopovi, bliski političkim i vojnim strukturama Srba u Hr, koji su znali šta će se desiti, pobegli su mnogo, mnogo ranije. Pokupovali ili razmenili kuće, kupili poslove, ušemili se i glumili izbeglice, uzimajući pomoć od države koja im apsolutno nije trebala.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here