Na osnovu čega vi ocenjujete nekog čoveka? Koji je to kvalitet koji neko mora posedovati da bi prevagnuo tas na vagi na stranu „dobar čovek“. Čime vas neko može impresionirati?
Vidim svaki dan ljude koji se upinju da budu nešto što nisu. Trčeći za nekim položajem i većim stepenikom u društvenoj hijerarhiji gaze sve ispred sebe i zaboravljaju sve. Pa i ko su, odakle su i čiji su. Čujem ih kako se ponose svojim poznanstvima ističući titule i radna mesta svojih „prijatelja“. On je doktor, ovaj drugi je direktor, treći je biznismen. Osim što mi time govore kakvi su skorojevići u mojim očima ništa više nisu porasli.
Možda taj doktor i jeste dobar čovek, ali tom njegovom prijatelju do toga očigledno nije ni stalo. Istakao je njegovu titulu, smatrajući se valjda vrednijim čovekom jer je proveo sat vremena u društvu nekoga takvog.
Nikada nisam i ne mogu da razumem takve porive. Da li naša radna mesta određuju broj naših prijatelja? Našu vrednost? Dobrotu? Neću se sada praviti naivna pa reći kako ne znam da će vas što ste uspešniji više ljudi vući za rukav i glumatati prijateljstvo kako bi od vas imali određene koristi, ali ne mogu da razumem ljude koji misle da bi vas impresionirali time što u svom krugu prijatelja imaju nekog direktora, programera, ne govoreći pri tom ništa drugo o kvalitetima te osobe. Valjda bi to trebalo biti dovoljno.
Ja poznajem mnogo direktora koji su jako loši ljudi. Lekara sa čijim prijateljstvima se ne bih nikada ponosila. Profesora koje u životu ne bih volela dva puta sresti. Sveštenika.
Zašto njih ističem? Zato što će ljudi prijateljstvo sa njima istaći kao jedan od svojih najvećih kvaliteta. Poznajem isto tako mnogo ljudi sa kojima uživam da provodim vreme nikada ne ističući njihov društevni položaj niti radno mesto. Mnogo više pametnih i korisnih stvari sam naučila od svojih bake i deda koji imaju četiri razreda osnovne škole i uživala u razgovoru sa njima nego sa ovim isfoliranim skorojevićima koji se tako kite nekim lažnim prijateljstvima.
Mnogo pametnih ljudi, lekara, profesora, inženjera čije uspehe i ne znam jer ih ljudi ne poturaju pod nos u svakodnevnim razgovorima. Svako od nas je nekada ponoseći se nekim istakao čime se on bavi. Šta studira ili je studirao i to su drugi tipovi hvalospeva. Oni su odraz ponosa. Ovi drugi su odraz kompleksa jednog malog čoveka koji se konstantno upinje da bude veći, ne shvatajući da je nekome možda i takav dovoljno veliki.
Veličina jednog obrazovanog čoveka se meri time da sa svakim može pronaći zajedničku temu za razgovor. Da može da govori o mnogim stvarima. Mene u društvu lekara ne zanima da slušam o njihovim pacijentima, dijagnozama i stvarima koje ne razumem, ne zato što ne bih mogla ili ne želim, već zato što me ne interesuju. I ne samo o tome, u svoje slobodno vreme ne želim da pričam o bilo čijim poslovima, ponajmanje o svom.
I ne mogu da odlučim koji mi ljudi više iritiraju živce, kvazi-intelektualci koji svima poturaju pod nos svoja zaposlenja u državnim firmama, raznim agencijama, komisijama, ili ovih koji se hvale poznanstvima sa tim istim.
Kada bi se samo okrenuli i razmisli, shvatili bi da je više kvaliteta i ljudskosti u njihovom komšiji preko puta koji možda nema ni 4 razdreda osnovne škole, ali ima životnu mudrost i dobro srce. Da je više ljubavi u njihovoj porodici nego što će je ikada biti na tim skupim večerama i ručkovima, zbog koje ste ih zapostavili.
Na kraju svako od nas treba nekoga ko će ga voleti baš onakvog kakav je. Bez svih titula, šminke i šarade. Običnog malog čoveka, kakav će na kraju puta biti svako od nas.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Jelena Despot)
