Majka i sin jedini stanovnici fruškogorskog sela Pištinci

0
7744

Jedini stanovnici napuštenog sela Pištinci, između Stare Bingule i Divoša na Fruškoj gori, su Veronika Peškir (72) i njen sin Slobodan (49).

Selo u kojem je pre pet decenija živelo tridesetak stanovnika, danas ima svega dva žitelja i desetak oronulih, u korov zaraslih seoskih kuća.

Mada i neki stariji Sremci iz ovih krajeva ne znaju za ovo selo, do njega se dolazi samo letnjim putem. Najlakše i najjednostavnije iz Stare Bingule odakle je udaljeno dva kilometra. Ušuškano u dolinu, skriveno među njivama i voćnjacima, na ulazu u njega počinju odmah kuće.

Moji su se ovde doselili kada sam imala osam godina. Tada je bilo više od 30 stanovnika, imalo je i dece, išli smo u školu u obližnju Staru Bingulu. Vremenom ljudi su počeli da se iseljavaju i kuće da prodaju – priča Veronika dok namiruje stoku i iščekuje sina da se vrati iz nabavke i obavljanja nekih neodložnih poslova.

U Pištincima ima struje, telefonije, ali je vodosnabdevanje veliki problem. Za ovu staricu to je i najveća muka jer treba svakodnevno napojiti kravu, tri krmače i 100 komada živine.

Donosimo vodu od komšije, on ima bunar, a kada je ovako kišni period onda nema problema. Leti često presuši zbog vrućina, a zimi topimo sneg da bismo mogli da napojimo stoku – priča ova žena i kroz uzdah nam kaže da joj je najžalije što njen sin ne radi u nekoj firmi.

Bio se oženio, ali ga je napustila žena – setno priča Veronika. – Suprug Ilija je umro ima već četiri godine.

Na jednoj od oronulih kuća stoji tabla sa nazivom: Ulica Branka Radičevića, ispisana ćirilicom i latinicom. Umesto asfalta blatnjav letnji put, a kuće jedna do druge u korovu do krova. Vlasnici ovih kuća kao da odavno nisu dolazili ovde. Tek ispred jedne očuvane kuće, trava je pokošena, prokrčeno, kao da u njoj neko živi. A, mala kapijica otvorena. Na stazici sedi pas.

Ovo je kuća komšije Željka. Živeo je s nama u selu, a umro je pre mesec dana. Iza njega je ostao ovaj pas… Brinemo o njemu, hranimo ga, a on čuva Željkovu kuću. Sada nam je baš prazno kada nemamo više nikoga ovde – govori kroz setu Veronika. – Više i ne znam ko je vlasnik ovih drugih kuća, jer su se stalno menjali. Skoro nismo videli da je neko novi dolazio u selo. Ja, nikada nisam ni razmišljala da se iselim odavde.

U Pištincima pošta je dolazila do sedamdesetih godina, a onda kako su se vremenom ljudi odseljavali, tako je ono sada ostalo gotovo pusto. U starim spisima navodi se da je selo postojalo kada su Turci vladali Sremom.

(S. Kostić)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here