Najpoznatiji majstor u Sremu (i šire), Stolar Mile, proslavlja jubilej, iz njegove radionice izašlo je 2500 stolica za hranjenje dece, koje godinama poklanja svima koji ne mogu da ih priušte. Čovek velikog srca koji pravi i stolice za bolesnu decu, obezbeđuje hranu, ogrev, obnavlja kuće i poručuje: „Usporite, osvrnite se, možda nekome možete da pomognete!“.
Milorad Jurković, Mile Stolar iz Rakovca kod Beočina, čovek je čija je profesija ugrađena u ime, a zbog misije se piše velikim slovom. Stolice za bebe pravio je i poklanjao i ranije, ali je prvu 9. maja 2015. poklonio preko interneta, iz revolta – stolice za bebe u prodavnicama su bile jako skupe. Planirao je da ih napravi desetak, nije ni slutio gde će ga ta akcija odvesti. Društvene mreže su eksplodirale.
„Bukvalno za dva dana, Fejsbuk se srušio, ne samo zbog ljudi koji su tražili stolice, već i onih koji su želeli da pruže neku vrstu podrške. Čak su se javili i oni koji žele da doniraju šta mi treba od materijala“, priseća se. Stolar Mile zapravo je do sada napravio 2505 stolica, pet novih stoji u radionici, čeka da se jave porodice kojima su potrebne, da ih preuzmu, bez pare i dinara.
„Sve je poklonjeno, nikada niti jedna stolica nije prodata, niti je uzeto bilo šta za nju. Ako je neko baš toliko navaljivao, rekli smo mu, uplatite nekom detetu za lečenje i tako je dobio stolicu. Gomila stolica je i vraćena kod nas, nisu imali kome da je dalje proslede. To je uslov, kada nije više potrebna, ne smeju da je prodaju, već da proslede dalje„.
Lanac dobrote se širi već sedam godina, ovih dana je izračunao, u prvoj stolici koju je napravio i donirao, sada ruča osmo dete, kako kaže, izrasta iz one prve stolice koja je poklonjena.
„One su neuništive, trebao bi neko da je lupa, da bi se takva stolica raspala. Malo je sredimo, doteramo, ako je prljava, masna, ošmirglamo, ali većinom ljudi vode računa„.
Ko god se javi da mu treba stolica, Milorad mu izađe u susret, ali neke porodice imaju prednost. Deca sa smetnjama u razvoju, blizanci, trojke, četvorke, za njih odmah mora da se nađe rešenje.
„Znamo da su to slatke muke za roditelje, jedno dete je u kolicima, jedno je u nekoj ležaljci na drugoj strani, ne mogu tako da ih nahrane. Uvek se trudimo da, koliko god je u našoj moći, maksimalno pomognemo. Ako odemo kod tih ljudi, uvek pitamo da li treba još nešto, da preko naše fejsbuk stranice nabavimo dohranu. Nabavljali smo i kolica, poklanjali krevece, šta god je bilo u našoj moći, radili smo„.
Sa mnogim porodicama kojima je pomogao Milorad je ostao u kontaktu, sa svojom porodicom kod njih odlazio na krštenja, rođendane, ne samo u Srbiji, u njegovim stolicama rastu deca na prostoru cele bivše velike države.
„Čak je jedna stolica stigla u Ameriku, kao zahvalnost čoveku koji nam je donirao CNC mašinu za obradu posebnih delova za stolicu za decu sa problemima u razvoju„, priča nam ovaj dobrotvor.
Milorad je oduvek stolar, ali je dugo živeo od druge ljubavi, harmonike. Sa njom je, kaže ušao 1992. godine u kafanu i nije izlazio godinama.
„Harmonika mi je bila sve, a drvo volim, volim da se njime bavim. Sad sam i sina uključio, uz mene je zavoleo zanat, radimo zajedno, mnogo mi je sad lakše. Prestao sam da sviram iz zdravstvenih razloga, kičma mi je otišla od harmonike, to je prevelik napor. Shvatio sam, koliko god da se zaradi za vikend, preko nedelje to ostavite doktoru. Morao sam da stanem, čovek ponekad treba da zna kada da stane„.
U razgovoru Mile kaže da je zabrinut, ima utisak da se rađa sve manje dece:
„Ne mogu da gledam kroz stoličice, ali moram kroz krevece. Njih smo nekada pravili i poklanjali. Sada četiri kreveca stoje već dobre četiri godine, nikad nas niko nije ni pitao za njih. Po tome bih zaključio da ima manje dece, nadam se, voleo bih da grešim“.
Čovek koji je napravio lanac dobročinstva u svojoj kući ima zid prekriven nagradama, zahvalnicama, diplomama. I srpska zajednica u Njujorku proglasila ga je humanistom godine, a od predsednika republike dobio je Sretenjski orden, kaže da je počastvovan što je država prepoznala njegov rad, da je to, pored satisfakcije, podstrek za dalji rad. Kada bi se birao najpopularniji humanista iz naroda, pedesetdvogodišnji stolar Mile iz Beočina sigurno bi bio među prvima. Slava zbog brojnih humanitarnih akcija u koje se uključio nije ga, kaže promenila.
„Nisam se ni uzdigao, ni uzvisio, isti sam, sa istim krugom prijatelja, na sve gledam isto. Imam, naravno, sada i neke nove prijatelje, ali sam i dalje onaj isti stolar Mile, Milorad Jurković u radnom odelu. Uvek prljav, uvek prašnjav, to sam ja, drugačije ne mogu sebe ni da zamislim„.
Na kraju razgovora naš sagovornik povodom jubileja ima nekoliko poruka, prva je za kolege majstore, kaže da obrate pažnju na svoje mušterije, posebno na one koje ne poznaju.
„Sad ne znamo ni kako nam je prvi komšija, ima li hleb, treba li mu pomoć. Nije sve u novcu, da zavrnete jedan šraf i da to naplatite. Ne treba biti alav i gramziv. Ako uradite pet stvari i na njima dobro zaradite, šestu poklonite. Ne znači vam to ništa. Uvek gledajte da nekome izađete u susret„, kaže Mile.
On dodaje da je materijal jako poskupeo, da je vreme teško, ali ne samo kada je u pitanju materijalno, da su ljudi nervozni, ali da na to možemo da utičemo. Nema potrebe za bilo kakvom nervozom, samo polako i sve može da se stigne.
„Kad krenete kolima, ne znate zašto onaj ispred vas vozi 40 na sat, a vi bi da ga obiđete. Ne slutite zašto tako vozi, možda mu nije dobro, možda mu se nešto dešava. Ne, mi volimo da stisnemo na sirenu, da ga opsujemo. Sve može da se stigne, samo polako. Kada gledate na svet tako, kad usporite, onda možete doći i do zaključka da je nekome potrebno da se pomogne, možete da mu izađete u susret„.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Senka Miloš/Sputnik)
