Postoji nešto dirljivo u prizoru tipičnog lokalnog političara koji u petoj ili šestoj deceniji života ponosno maše sveže stečenom fakultetskom diplomom. Čovek bi pomislio da je upravo otkrio lek za rak, a ne uspešno savladao ono što većina studenata završi dok još živi od roditeljskog džeparca.
Posebno je fascinantno kada se ispostavi da su i aktivisti vlasti i aktivisti opozicije po tom običaju potpuno ujedinjeni. Dok se pred kamerama međusobno optužuju za korupciju, nesposobnost i političku trgovinu, iza kulisa kao da ispisuju istu temu za svoj diplomski rad pod nazivom: „Ubrzano akademsko uzdizanje za funkcionere“. Jedni se kunu u reforme, drugi u promene, a svi zajedno u diplomu koja je stigla taman kada je trebalo započeti uspešnu političku karijeru. Na primer, narodnog poslanika.
Nekada je fakultetska diploma bila potvrda znanja. Danas je često postala politički aksesoar, nešto poput kravate ili stranačke knjižice. Ako nemaš diplomu, izgledaš neozbiljno. Ako je stekneš nakon što si zašao u ozbiljne, zrele godine, i to – gle čuda – svi do jednog na nekom privatnom fakultetu i niko, ama baš ni jedan jedini slučaj da je to učinjeno na mnoštvu državnih – odjednom postaješ stručnjak za sve, od ekonomije, preko medicine i nabavke CT aparata, sve do pitanja socijalne odgovornosti i rešavanja radničkih problema.
Naravno, najveća uvreda nije to što su ljudi završili fakultet kasnije u životu. Naprotiv, obrazovanje zaslužuje poštovanje u svakom dobu. Problem nastaje kada građani vide da je nekima za diplomu trebalo manje truda nego običnom studentu za prijavu ispita. Tada diploma prestaje da bude simbol znanja, a postaje simbol veze, položaja i sistema u kojem su pravila rastegljiva kao predizborna obećanja. Poseban žanr političkog humora predstavljaju javne lekcije o važnosti obrazovanja koje nam danas drže naslednici ljudi čija su imena svojevremeno bila sinonim za trgovinu diplomama. I koji su zbog toga sudski procesuirani. U zemlji apsurda to je sasvim logično: ko bi bolje govorio o poštenom školovanju od nekoga ko je vaspitavan u senci afere sa diplomama?
I tako, dok obični studenti noćima uče, skupljaju potpise profesora i s mukom preživljavaju ispitne rokove, politička elita nastavlja da proizvodi stručnjake neverovatnom brzinom. Kada bi istom efikasnošću rešavali probleme građana, ovde bi već vozili, u najmanju ruku, leteće autobuse, imali puteve bez rupa i opštine bez dugova.
No, nije isključeno ni da smo u našoj oceni nepravedni. Možda je sve to zaista plod neumornog rada i ljubavi prema nauci. Možda su ljudi koji decenijama nisu stigli da završe fakultet odjednom, baš u trenutku kada im diploma politički koristi, doživeli prosvetljenje. A možda je i Deda Mraz postoji.
U svakom slučaju, građani mogu mirno da spavaju. Njihovom budućnošću upravljaju ljudi koji su dokazali da se upornost isplati. Neki su do diplome stizali četiri godine. Neki dvadeset. A neki brzinom koja bi posramila i ekspresnu dostavu Pošta Srbije. To se, valjda, zove napredak.
(M. Milivojević)
