Pre neki dan imala sam kiks na Internetu. Malo me sramota, ispala sam stvarno “nepismena“. To mi je dalo povod da se bacim u promišljanje ove teme. Naime, kada se registrujete na neki sajt, obično prihvatite, ali ne pročitate, pravilnik o korišćenju i ponašanju na istom.
Zašto? Pa mrzi vas da čitate, kad je to svuda isto. (Tako nas isto mrzi da pročitamo ugovor u banci kada ga potpisujemo, pa se posle čupamo za kose.)
Jedna od, kasnije se ispostavi, bitnih stavki je ona o korišćenju velikih slova i znakova interpunkcije. Ako koristite velika slova to se smatra vikanjem, vrlo je nepristojno, administrator sajta će vas opomenuti, a ako i dalje budete nevaljali isključiće vas sa sajta! Ups!
Nije to izmišljeno ovde kod nas u Srbiji, već prepisano. Ko će da izmišlja nova pravila, kada ih i ovako niko ne čita! Dobro, ne valja vikati, dernjati se i urlati, nije pristojno. Ako se na sajtu u svakom pogledu ponašate uljudno, i svi oko vas, i to je dobro.
Na nekim, ne svim, Internet-stranicama, koje takođe od vas zahtevaju da ne vičete, možete, međutim, da koristite narodske izraze za polne organe i radnje koje se njima vrše do mile volje. Sve dok ih pišete malim slovima, niko vas neće opominjati, ispravljati poruke, “izbacivati“, t.j. blokirati vas.
Da se ne lažemo: svi mi psujemo.
Neko onako, uz svaku reč i priliku, neko u afektu, neko pazi pred kime će da “odvali“, ali psujemo k’o kočijaši. I imamo najveći fond tih izraza. Koliko često je onaj glagol u verbalnoj upotrebi, trebalo bi da nas bude više od Kineza! Svi psuju, znači i ja psujem. Neću sad da budem ovde neka puritanka i da se pravim fina, kada se ne razlikujem od većine. I neću da morališem. Ali, ipak mi smetaju svi ti izrazi kada ih pročitam, bilo u novinama, na pojedinim sajtovima, čak i u književnim delima.
Ružni su mi, pa to ti je!
A najružniji su mi kad su napisani. Kad ih pročitam, osećam se kao da mi je neko lupio šamar! I ne mogu da prihvatim tzv. “umetničku slobodu i opravdanost“ njihove upotrebe. Možda ja gajim suviše pijeteta prema pisanoj reči, i smatram da papir baš ne mora sve da trpi. Ulica je ulica, kolokvijalni jezik je za upotrebu u nezvaničnim razgovorima, ali knjiga (sajt, novine, blog) je knjiga! Meni smeta!
Isto tako, niko nikad nije sprečio pojavu pornografskih sajtova, niti se njihova dostupnost može ograničiti. I mala deca su danas u stanju da “provale“ svaku lozinku, i da se uloguju na neki sasvim bezazlen sajt, koji će im dati link za “praktičnu i očiglednu nastavu“ o pčeli i cvetu. Većina slegne ramenima, to se njih ne (do)tiče, jer imaju dobru decu, koja to ne gledaju. Ah, mozak je čudo! Blokira sve sa čime ne želimo da se suočimo, bolje nego bilo koji administrator.
Ne želim da trošim vreme i reči na ekscese tipa “kuća-pos’o- pos’o-kuća“, jer bih morala da negiram osnovne postulate francuske buržoaske revolucije. Verovatno bih izazvala intelektualno zgražavanje kod mnogih, kojima je to ugaoni kamen moderne Evrope. Ali, kad sam to već pomenula, ne mislim da nam je parola “sloboda, bratstvo, jednakost“ donela mnogo dobra. Naprotiv.
Da rezimiramo:
Psovanje može, vikanje, (u vidu velikih slova): no, no!
Pornografija, može, samo za +18(kao), vikanje: no, no!
“Kuća-pos’o-pos’o-kuća“, može, vikanje: no, no!
Nije baš “bečka škola“, ali mora se poštovati bon-internet-ton. S druge strane, kad već imamo priliku da se naše mišljenje čuje, ne treba da kršimo pravila. Što bi se reklo: “Не плюй в колодец, придётся воды напиться!’‘ (ruska narodna poslovica). I, bez obzira na sve, Internet je ipak mnogima dao priliku da ono što rade prikažu, pa tu i tamo neko “no, no!“ mora da se istrpi.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Marina Kitanović Vasić)
