Na prostoru uz staro pravoslavno groblje u Sremskoj Mitrovici ustaše su pogubile oko 150 nedužnih muškaraca, žena i dece iz Šida, među kojima je bio i jedan od najvećih srpskih slikara Sava Šumanović. Svi su bačeni u zajedničku grobnicu.
U momentu njegovog hapšenja na Šumanovićevom „štafelaju“ ostala je upravo završena slika „Beračice“, danas izložena u Memorijalnoj galeriji u Šidu.
Ova slika krije neverovatnu tajnu, krije možda i to da je Sava Šumanović znao da će ustaše doći po njega. Na triptihu je 12 žena sa korpama crnog grožđa, dok se između prostire njiva žita. Žito (hleb) se žanje u julu, grožđe (vino) se bere uz septembru. Moguće je da je slikar sastavio vino i hleb za svoje pričešće, kao i da je znao za ustašku raciju, ali da nije hteo da se skloni.
Triptih ima i kompozicioni pristuo u kojem je upotrebljena Pitagorina teorema. „Beračice“ su izlagane odvojeno dok 2005. nisu spojene u jednu celinu. Zvanično, to se desilo slučajno.
Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku i otišao. Prema svedočenjima, ustaše su brutalno pretukle zatvorenike, a onda im je takozvani pokretni preki ustaški sud izrekao smrtne kazne. Streljani su uz upaljene baklje kraj spremnih raka – pucano im je u potiljak ili su direktno morali da legnu u raku da bi u njih pucali. Potom su polivani krečom i zatrpavani zemljom.
U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici postoji dokument koji svedoči o Šumanovićevom streljanju. Reč je o odgovoru na zahtev Perside Šumanović, umetnikove majke, da joj sina puste iz pritvora. Tek dva meseca posle, nakon što je Sava odavno streljan, dobila je odgovor Nezavisne Države Hrvatske (NDH), odnosno Ustaške nadzorne službe, da je Savo Šumanović osuđen na smrt i streljan. Odgovor završava ustaškim pozdravom „Za dom spremni„.
Prema svedočenjima, Persida Šumanović je teško podnela ubistvo sina jedinca i godinama je postavljala na sto tanjir za njega i uveče mu razmeštala krevet, ne mireći se sa gubitkom. Šumanović je pre svog pogubljenja u jednom pismu prijatelju 1934. godine, predvideo 1942. kao godinu svoje smrti.
Stvaralački opus velikog slikara obuhvata oko 800 ulja na platnu i više od 400 crteža, akvarela, gvaševa i pastela.
(Kurir.rs/Telegraf/Foto Printscreen/Vikipedija)
Po ko zna koliko puta ću napisati da je odnos gradske vlasti prema spomen parku sramotan i za žrtve i za građane SM. Za sve ima para, a za uređenje spomen parka u pravi memorijalni kompleks, sa zgradom koja bi imala istorijska artikata vezana za ustaške zločine na ovim prostorima očigledno nema. Nige tabli po gradu za turiste, bedan spomenik, đubre po rubnim delovima, narkomani koji se noću okupljaju, špricevi, konzerve, flaše, sumnjivi likovi sakriveni po budžacima, rupe koje su ostale nako što su okolni vlasnici kuća krali zemlju za cveće ili ko zna šta …… Operisana sam od nacionalizma, rasizma i sl, proputovala sam pola sveta, imam prijatelje različitih vera, narodnosti, boje kože, ali ne mogu da se otmem utisku da neko, čak i u XXI veku, sistematski pokušava da prikrije ustaške zločine, da im ne da značaj koji moraju imati u kolektivnoj svesti srpskog naroda, da ih ne želi pokazai celom svetu, poput Mathauzena, Aušvica i sl.
Ko je kriv? Gradska uprava i građani srpske nacionalnosti koji ne prepoznaju ovo kao problem.