Sedmogodišnja Elena Mihajlik jedina je učenica prvog razreda Osnovne škole „Dositej Obradović“ u Šatrincima nadomak Iriga, ona đačku klupu deli sa još dva drugara Nemanjom Jovićem, Aleksandrom Džaićem i drugaricom Draganom Džaić, koji su učenici četvrtog razreda.
Pre samo jednu deceniju u ovoj školi bilo je ukupno 40 učenika, a danas ih je svega deset i to u dva kombinovana odeljenja, što je zabrinulo nastavno osoblje da bi zbog sve manjeg broja dece i škola vremenom mogla da se ugasi.
Selo Šatrinci koje je prema poslednjem popisu iz 2011. godine imalo oko 370 stanovnika, skoro 90 odsto čine meštani mađarske nacionalnosti, dok su ostali Srbi. Zato i nije čudno što je u školi pored engleskog jezika uveden i mađarski, ali on se samo redovno uči, dok se nastava odvija na srpskom. U dve odvojene učionice dve učiteljice Milka Trivunović predaje učenicima 1. i 4. razreda, dok Aleksandra Krnajac 2. i 3. razredu.
– U ovoj školi radim punih 18 godina i ovo je prvi put otkako sam ovde da imamo samo jednog učenika prvog razreda – kaže sa setom učiteljica Milka. – I nama je mnogo bolje za rad kada imamo više dece u razredu. Ovako ne možemo da oformimo grupe, a i Eleni bi bilo lakše kada bi imala svog vršnjaka s kojim bi delila znanje.
U drugom kombinovanom odeljenju Davor Stončik, učenik 3. razreda, jedini je dečak u učionici, on đačke klupe deli sa devojčicama Lanom Varga, Anom Keresteš, Anitom Repaš i Dajanom Segedi, ali i sa Kristinom Vince koja je sada jedina učenica drugog razreda. Davor kaže da se lepo oseća u ženskom društvu i da mu drugarice i te kako pomažu kada negde zapne, ali da bi mu prijao i pokoji drugar u odeljenju.
– Iako ih je malo u učionici tokom nastave vlada tako divna atmosfera. Pažnjivo slušaju na časovima, međusobno se pomažu, stvarno su dobra deca – govori učiteljica Aleksandra, koja već tri godine radi u ovoj školi i putuje iz Novog Sada u Šatrince na posao.
Kada je počela da radi imala je problem sa prevozom do škole.
– Lako mi je bilo da stignem do Iriga, ali do Šatrinaca teška muka. Pa sam se do škole vozila traktorom, brzom poštom, u kombajnu, sve zavisi ko bi mi stao da me poveze do sela, sve kako bih stigla na nastavu – priseća se kroz smeh učiteljica Aleksandra, dok Sanja Nikolić, direktorka te škole, nije rešila i taj problem, tako što joj je obezbedila taksi prevoz.
U narednoj školskoj godini biće tri prvaka, ali broj dece u ovoj školi ostaće isti, jer odlaze tri učenika koja su četvrti razred, osim ako se u međuvremenu neka porodica đaka ne odseli iz sela.
(Smiljka Kostić)
