Kada se popnete na greben Fruške gore i krenete partizanskim putem od Iriškog venca do drugog kraja, ka Hrvatskoj, daćemo vam savet – spustite prozore, ugasite klimu i radio, manevrišite između treće i četvrte brzine, i uputite se ka Viziću, još jednom vojvođanskom selu kroz koje se ne prolazi.
Ploveći najpre skoro sređenim delom puta prošaranim senkama, usput se susrećete s drvosečama i biciklistima, stižete do čuvenih betonskih kriški lubenica (kod kojih je poslednje skretanje za Šid), nakon kojih vas čeka drum prepun iznenađenja i skoro nesavladivih rupa, putokaz za manastir Đipša, posle kog sledi red njiva i vikendica, sve do poslednje raskrsnice koja vas desno vodi ka Neštinu, a levo do odredišta – sela koje se nalazi u Sremu, ali pripada opštini Bačka Palanka, pa samim tim i Južnobačkom okrugu.
I sve su to usput dogodovštine interesantne putnicima namernicima koji u Vizić odlaze jer žele, a ne zato što moraju. Jer, u suprotnom, koliko god da je u samom selu lepo – mirno, čisto, zdravo za život – nije jednostavno za preživljavanje, upravo zbog specifičnog položaja kog se meštani, pak, nikad ne bi odrekli.
– Problem je što administrativno pripadamo Bačkoj Palanci, a nalazimo se u Sremu, pa do centra opštine, koji nam je na 11 kilometara, moramo da prolazimo kroz Hrvatsku – kažu u Mesnoj zajednici Vizić, dodajući da na godinu dana menjaju pasoš, naročito oni koji idu češće, koji rade, a svi su uglavnom u Palanci i zaposleni:
– Iz Beočina nam dolaze policija i vatrogasci, Hitna pomoć iz Palanke, pa u povratku pacijent mora da ponese pasoš. Da, ovde više razmišljamo o pasošu nego o ličnoj karti. U principu, niko se ne žali ovde na život, mada nam jeste teško zbog granice. S druge strane, Beočin, Sremska Mitrovica i Šid su nam na tridesetak kilometara. Radili smo i atarski put ka Erdeviku. Naravno, treba nam i most! Novi Sad će ih imati pet, slažem se da treba, ali i nama treba ovaj jedan. Znamo da to nije pitanje Mesne zajednice ni lokalne samouprave, ali postoji inicijativa, naravno, krenulo se s mrtve tačke, koliko smo obavešteni, radi se dokumentacija, ne stoji se u mestu, što je bitno.
Crkva posvećena Čudu Svetog arhangela Mihaila 19. septembra će obeležiti 200 godina otkako se nalazi u centru Vizića i to kao najlepši objekat u celom selu, kako tvrde meštani. Od prošle godine se radi na njenoj obnovi, pa je tako najpre zamenjen krov, unutrašnjost je okrečena, a trebalo bi da se zamene klupe, prozori i uradi nova fasada.
– Koliko možemo da uradimo, toliko će se uraditi – kažu u crkvenom odboru, ističući da crkva od nastanka nije paljena niti rušena, već da je uvek propadala sama od sebe. – Inače slabo imamo vernika, na liturgiji, koja se održava poslednje nedelje u mesecu, bude nas četvoro-petoro, a za Badnji dan se skupi skoro celo selo.
I tako, meštani Vizića osim što čekaju na betonski prelaz preko Dunava, nekad na granici s Hrvatskom čekaju i po dva-tri sata da bi u Bačkoj Palanci obavili posao od 15 minuta. Čekaju Vizićani i šta će im se desiti sa osnovnom školom koja trenutno ima kombinovano odeljenje od prvog do četvrtog razreda. Međutim, meštani iščekuju i dočekuju nove komšije, mlade bračne parove koji su u programu kupovine kuća na selu i koji bi uskoro trebalo da se zvanično i za stalno dosele u ovaj deo Srema u Južnobačkom okrugu.
– Kuće se ovde mogu kupiti za nekoliko hiljada evra, dok vikendice koštaju preko 20.000 evra u proseku, ne znamo šta im diže cenu – vele meštani, prebacujući priču na Fudbalski klub „Borac“ u kom trenira osam-devet meštana i nekoliko momaka iz Bačke Palanke. – Mi smo jedna od najzdravijih organizacija, iako smo najniži rang takmičenja, ne plaćamo ništa igrače, kod nas je sve dobrovoljno i drugarski. Imamo i lovačko društvo koje zida dom na kraju sela. Imaju lep lovni teren, a od divljači tu su divlja svinja, srna, zec, lisica, pojavili su se jeleni skoro… Do pre dve godine je šakala bilo mnogo, sad niti ih čujemo niti ih viđamo, ne znam šta se desilo. Prilično se svi u selu družimo, uglavnom svako sa svakim, od sedam do 77, i ja od 20 i neko od 55 godina, sedimo zajedno i pričamo, šta ćemo.
Bude lepe družbe i za vreme dve velike manifestacije koje se organizuju u Viziću – Kotlićijada (prve subote u avgustu) koju prave lovci i Moto skup (vikend oko 19. septembra kad je i slava sela) za koji gosti kažu da je jedan od najvećih u Srbiji.
– U planu je da se i ova zgrada Doma kulture sredi, treba tu pored da bude sala za sto ljudi, sa sve kuhinjom – navode meštani Vizića, dodajući da je taj objekat namenjen za sve u selu: tu su prostorije fudbalskog kluba, škola na spratu, biblioteka u potkrovlju, iza je ambulanta, pored teretana… – Planiramo i da napravimo udruženje žena. Meštanke se već okupljaju i prave zimnice, baš smo nedavno o tome pričali, ima i zainteresovanih žena, samo da vidimo ko će dati pare.
Inače, u Viziću, osim puteva, mosta i devojaka, imaju sve što im je potrebno – prodavnicu, lekara triput nedeljno, poštara dvaput, svog komunalnog radnika koji na traktoru odvozi smeće na seosku deponiju, voćnjake, vinograde, gas, struju, najkvalitetniju vodu, internet i milion razloga da se zadrže tu gde su, „u rupi“ do koje je izazovno doći i lako ostati.
U samom centru Vizića namontirana je klupa između dva duda – mesto na kom se mogu čuti najaktuelnije vesti od politike do sporta, dogodovština iz sela, tračeva, vremenske prognoze za naredne dane, kad je koji svetac, muke koje su snašle meštane i ceo svet… I sve te teme zavise od toga koje su se generacije okupile na „flašu razgovora“ i da li su, kol’ko i čime, jelte, usta natopljena.
– Sve zavisi od društva, ako su mlađi, onda bude svakojakih priča i ono što nije baš za javnost, a kad su stariji, onda se priča od uspomena kojekakih pa nadalje – kažu nam meštani pod dudovima, bez flaše u blizini (i u kadru), al’ upozoravaju da su baš „malopre otišli jedni, a od nji’ bismo čuli svašta“. – Mi smo opušteni trezvenjaci, nema piva, a nismo ni neki rakijaši. Može se biti trezan u Viziću, mada, došli ste ujutru, da ste došli kasnije, svašta bi bilo…
Goran, Svetislav, Branimir i Milenko – fantastična četvorka koju smo zatekli baš na Svetog Prokopija, kažu da se u Viziću živi kao u Švajcarskoj i da je narod ono što njihovo mesto čini posebnim.
– Mi smo svi kao porodica, ne svađamo se! Dobro, svađamo se u našoj maloj, ali ne i u ovoj široj porodici. Sve okrećemo na šalu, šta bi da se jedimo, mož’ samo štrik i da se obesimo – tvrde vizički „trezvenjaci“. – Vidite da nam je opuštencija. Ovde nema fabrika, čist nam je vazduh… Samo nam most i put nedostaju. U suštini, nemamo problem s prelaskom preko granice, ali nikad nisi siguran da l’ će biti gužve. A do Bačke Palanke dnevno idemo i po dva-tri puta. Ne možemo reći, prema nama su dobri carinici i već se znamo, i naši i njihovi, imamo dobre odnose. Ma, nama je najveći problem što nema kiše, jer da je pala, mi bismo sad ovde pili, makar i neki sok!
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Tekst i foto: Lea Radlovački
