Borislav Mihajlović Mihiz je rođeni Irižanin, a bio je jedan od naših najvećih scenarista i kritičara, umetnik u čije sećanje se dodeljuje nagrada za dramsko stvaralaštvo. Rođen 17. oktobra 1922. godine u Irigu i kršten je u Crkvi Uspenja Bogorodice. Poreklom je iz svešteničke porodice u kojoj su svi bili Sremci generacijama. Posle Karlovačke gimnazije, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Kao kritičar upoznaje neke od najznačajnijih pisaca svog doba, pa se počinje družiti sa Borislavom Pekićem, Mešom Selimovićem, Ivom Andrićem, Matijom Bećkovićem, Danilom Kišem i mnogim drugim. Na Andrićev zahtev, napisao je predgovor za prvo izdanje njegovog romana Prokleta avlija.
Kako piše Marina Vulićević, danas izgleda sasvim nezamislivo da ijedan književni kritičar ima takav uticaj na pisce i na čitaoce kakav je u svoje vreme imao Borislav Mihajlović Mihiz. Jedno od objašnjenja za to mogu biti i višestranost i erudicija Mihizove ličnosti pisca, pesnika, dramaturga, esejiste, čoveka koji je bio opčinjen politikom kao još jednim vidom kreativnog mišljenja.
Profesor Vladeta Janković za Mihiza je govorio da je „konzervativac bez isključivosti, tradicionalista bez sitničavosti i nacionalista bez šovenskog grča”. Da je ovaj „blagorodni cinik” zapravo širom otvorio vrata modernim strujanjima u poeziji i prozi.
„Više no iko u istoriji naše umetničke kritike, gradio je pisce, slikare i glumce, prateći njihova dela u nastanku, kadar da uoči i sugestivno posavetuje. Žalio se da je lenj, ali je kvantitativno uradio zapravo više od nekih koji se smatraju vrednima”, pisao je Vladeta Janković.
Srpski pisci slali su Mihizu svoje knjige ne samo zbog toga da bi o njima dao svoj sud ili im posvetio tekst, upućivali su ih na adresu Borislava Mihajlovića Mihiza iz neke vrste kulturološke obaveze, kao što bi Narodnoj biblioteci slali obavezne primerke novih izdanja.
Prve utiske o Mihizu, Dušan Kovačević stekao je još kao student Akademije, u Ateljeu 212, a susret sa njim opisivao je kasnije kao razgovor sa „užurbanim, suvonjavim čovekom, pogleda nalik na sokola koji prati plen i za koga se u Klubu književnika pričalo da određuje sudbinu srpske literature”.
Mihiz je bio čak i poslanik u Skupštini Srbije kao vanstranačka ličnost, a u aprilu 1993. godine podneo je ostavku. Pre konačnog muka, rekao je: „Za poslednje tri godine, ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7 i gotovo svih javnih ličnosti, koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Pitanje svih naših pitanja: kako da ovaj narod pribere pamet i ponovo stane na snagu koju smo uzalud rastočili na nadžake i buzdovane.”
Poslednjih godina života Mihiz se povukao u ćutnju, koja je govorila više od reči, i „umro od namere da umre”, kao što je to učinio i Crnjanski, koji je odbijao da prima lekove. Umro je u Beogradu 15. decembra 1997. godine.
Matica srpska od 2021. objavljuje sabrana dela Borislava Mihajlovića Mihiza. Nagrada „Borislav Mihajlović Mihiz” ustanovljena je 2005. godine od strane fonda koji nosi Mihizovo ime i dodeljuje se za dramsko stvaralaštvo. Odlukom Skupštine AP Vojvodine od 28. maja 2009. godine u Irigu je osnovana „Srednja stručna škola Borislav Mihajović – Mihiz”.
Mihizova rodna kuća u Irigu obnovljena je 2019. godine. Sada je objekat od izuzetnog kulturnog značaja i sedište Centra za razvoj kulture. Osim stalne postavke, na ovom mestu se održava niz kulturnih programa, kojima se stanovnici ove varošice odužuju svom velikom sugrađaninu.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
(Milan Milivojević)
