Čika Raša pobegao kao dete od ustaškog noža: JOŠ UVEK ČUJE JAUKE ZAKLANIH SRBA!

0
1034

Radomir Stanojković (88), u Vranju poznat kao čika Raša aforističar, pobegao je kao dečak od ustaškog noža u Sremu, a danas pokušava da zvanično dođe do još nekih podataka o izbegličkom životu svoje porodice.

Otac je radio u Železnici Kraljevine Jugoslavije, pa je porodica živela u Sremskoj Rači, Šidu i Sremskoj Mitrovici. Početak Drugog svetskog rata i formiranje Nezavisne države Hrvatske zatekao ga je u tom kraju sa ženom i troje male dece. Iako je prošlo više od 80 godina od prvih ustaških pokolja u Sremu, čika Raša kaže da i danas čuje te zvuke, kuknjavu, lelek i glasove koje ispuštaju ljudi koji su mučeni, potom ubijani ili zaklani.

– Meni još uvek u ušima odzvanjaju ti glasovi i jauci zaklanih Srba, a imao sam samo pet i po godina. Crne trojke su uglavnom noću dolazile i odvodile ljude ili ih ubijali tu na kućnom pragu, u dvorištu.

Noći su bile jezive, jauci prodorni, razlegali su se ravnicom.

Moji roditelji su bili svesni da moramo da se sklonimo, a kako smo bili poreklom iz okoline Vranja,  tačnije Kumareva i Vranjske Banje, trebalo je nekako u ono vreme da uspemo da se prebacimo na jug Srbije – kaže čika Raša.

Smatra da su mnogi stradali od ustaša, jer nisu hteli da beže, nisu bili u stanju da ostave svoja imanja i domaćinstva, zemlju, stoku. Stanojkoviće ništa takvo nije vezivalo za Srem, pa su odlučili da moraju da pobegnu ne bi li se spasili.

– Otac je bio desetar pruge, tako mu je neko dojavio da će do naše porodice doći sledeće noći, koju mi nismo smeli da sačekamo u kući. Sa po jednim zavežljajem smo odmah krenuli iz kuće. Otac me je nosio na ramenu. Kao malom detetu bila mi je nestvarna brzina kojom otac hoda kroz njive, livade, te sam ga upitao, kako to da sam mu sada lak za nošenje, a ranije je govorio da sam težak.

On mi je na to odgovorio, pa sada bežimo, pa ništa ne oseća. Ne sećam se tačno koliko smo išli pešice, do kog mesta, ali pamtim dolazak u Beograd, a pre toga vožnju lokomotivom. Beograd je bio bombardovan, porušen, a do njega se moglo pontonskim mostom preko Save.

Još pamtim slike kako dok prelazimo reku, ručicom pipkam vodu, stvarajući male talase i igram se ne shvatajući svu opasnost u kojoj se nalazimo – dodaje Raša.

Iz porušenog Beograda, u vagonima za ugalj porodica je uspela da stigne nekako u Niš. Ovde će ostati tri meseca, a smeštaj će im biti napušten stočni vagon. Potom su dobili premeštaj za Malu Planu kod Prokuplja i tu će ostati do pred kraja rata.

Posle rata će se seljakati po selima i gradovima na jugu Srbije, ali nikako otac službu neće dobiti u Vranju, sve dok starija sestra nije krenula u Pedagošku školu, kada će se i Raša okrenuti gradu gde sada živi i stvara. Sada je u penziji, uz porodicu, decu, unuke, a vreme provodi pišući aforizme, po kojima je poznat  i van juga Srbije, ali i takmičeći se u šahu.

Sarađuje sa mnogim časopisima u zemlji, aktivno se bavi i enigmatikom. Detinjstva i bega iz Srema se seća, kao i Save koja je plavila čitav kraj.

Pokušava da preko Crvenog krsta dođe do preciznijh podataka o izbeglištvu svoje porodice iz tog perioda, ali toga nema, jer smatra da su to posleratne vlasti namerno sklonile.

OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO

(S.T. /OKradio)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here