Svaki čovek ima prošlost. Bez obzira na uzrast, svako je prošao odredjena iskustva koja u sadašnjosti ostavljaju manji ili veći uticaj.
Često se kaže da male bebe ne mogu gotovo ništa znati ili shvatati, ali iako one ne razumeju šta im se govori, veoma tačno mogu kodirati izraz lica osoba iz svoje okoline, dodir ili način zadovoljenja njihovih potreba. Ukoliko se, na primer, desi da u tom uzrastu beba retko nailazi na topao i nasmejan izraz lica, ako su dodiri i maženja retki, a bebine potrebe zadovoljavane sa popriličnim zakašnjenjem, zaključak je da baš ovakvo rano iskustvo ne može biti dobra osnova za skladištenje prijatnih osećanja i sećanja na prošle dane ili razvoj pozitivnog stava prema životu.
Dodatna poteškoća sa ovakvim iskustvom može biti i to što ovaj primer verovatno nije retkost u životu pomenute bebe jer se takav stav važnih drugih sigurno kontinuirano ponavlja tokom čitavog odrastanja menjajući oblike u odnosu na uzrast u kome se dete nalazi. Vremenom taj zanemarujući stav može biti ono što pojedinac zadržava i kasnije u odnosu prema sebi.
On možda može sasvim tačno spoznati taj disfunkcionalni obrazac, ali ne preterano verovati u mogućnost njegove promene jer primra radi, neki ljudi koji dolaze na psihoterapiju upravo ovu dugovečnost pogrešnog obrasca smatraju glavnim razlogom zbog koga se ne osećaju sposobnim da tu bilo šta promene. Često se mogu čuti izjave da je sve oduvek tako, da ne pamte da ih je neko ikada zagrlio, utešio, da nisu imali podršku ili da je to što susada, isključivo proizvod njihovih ličnih zaključaka i odluka.
Ovde ne mora biti reč o porodicama u kojima postoji visok stepen nasilja ili zanemarivanja jer često su to upravo naizgled funkcionalne porodice u kojima ne postoji svest o tome da je nekom njihovom članu nešto nedostajalo.
Medjutim za onoga kome je „zakinuto“, slika te porodične dinamike je često drastično drugačija. Sve pomenuto i ne mora biti krajnje loše ukoliko su prošla negativna iskustva poslužila u svrhu adekvatne adaptacije svetu, ukoliko su doprinela formiranju funkcionalnih zaključaka o životu bez osude onih čijim tretmanom osoba nije zadovoljna i ako je osoba uspela da svoju prošlost preboli. Tada je moguće da bez zadržavanja osećanja stida ili krivice zbog pomenutih iskustava kroz koja sebe vidi kao pogrešnu i zaslužnuza sve ono što joj se dešavalo, nastavi svoj život.
U ovakvoj situaciji prošlost može biti samo dobar izvor informacija i sećanja koja su podstrek u svim teškim trenucima u sadašnjosti.
Medjutim, kada je prošlost i dalje prisutna u sadašnjosti tako da osoba i dalje veruje kako ju je moguće promeniti ili se sa setom fokusira na sve ono što je u prošlosti propustila i „nije dobila“, stvara se veoma veliki prostor žalosti, uznemirenosti ili depresivnim raspoloženjima. Ovakva stanja osobu mogu veoma ometati da normalno funkcioniše jer fokusirajući se na prošlost ona i dalje propušta sva pozitivna iskustva koja se dešavaju u sadašnjosti.
Shvatanje da se uticaj koji je prošlost imala može menjati je značajan korak u napuštanju starih obrazaca. Put ka promeni tih toksičnih uticaja može biti dugotrajan i težak, uz velika ulaganja i učenja novih ponašanja i tretmana prema sebi što nikako ne treba uzeti kao obeshrabrujuću činjenicu.
Istrajnošću i voljom za promenu životne perspektive i odnosa prema sebi, uz stručnu pomoć i podršku, sva loša iskustva je moguće prevazići, preboleti i opraštanjem ući u jednu novu i prijatniju sadašnjost.
OVDE MOŽETE SLUŠATI SMART RADIO
Jelena Dragičević Berat,
TA psihoterapeut
Kontakt: savetpsihologa@gmail.com
kontakt telefon: 065 3030120
