Potresna priča Zorice Malić: „TRAŽIM TE, ROĐENI BRATE“

0
5220

Sećam se, bio je 6. april 2015. godine, bila sam u Parizu kod brata od tetke. Mama me je nazvala i rekla da ima nešto da mi saopšti jako važno. Bila sam uplašena da se nešto nije dogodilo, ali nije…

Rekla mi je: “Zorice, odrasla si devojka, sad mogu da ti kažem nesto važno. Ti imas rođenog brata koji je od tebe stariji dve godine. Sanjala sam ga noćas. Vreme je da krenemo da ga tražimo. Rodila sam ga živog ali su mi rekli da je umro. Nisam im poverovala tad, ni sad im ne verujem. Hteli su ludom da me naprave”.

Moja osećanja u tom trenutku bila su pomešana… i srećna i tužna, plačem i smejem se.

Poželela sam da budem u Srbiji tog trena, da budem uz mamu da joj dokažem da nije sama. Možda ja jesam mlađa sestra al’ imam veliku želju da pronađem mog starijeg brata i mojoj mami da ispunim najveću želju.

Imala sam samo jedno pitanje za mamu, a to je zašto mi ranije nije rekla da imam negde rođenog brata? Odgovorila mi je da se plašila moje reakcije. Inače, moji su se razveli par meseci nakon što je mama mene rodila i odrasla sam sa majkom.

Odmah tog dana krenula sam da tražim po internetu nešto o nestalim bebama. Nisam znala da se tako nešto dešavalo u našoj zemlji. Gledala sam par emisija i shvatila da su sve te priče slične jedna drugoj. Prolazili su dani i noći, ja u Parizu daleko od mame, daleko od te Sremske Mitrovice, tog grada u kojem je moj brat nestao… Nailazim na jednu emisiju i na jednu divnu ženu, Anu Pejić. Pozvala sam je i ispricala joj našu priču. Stpljivo je saslušala, uputila me na prava mesta i dala mi sve papire koji su mi bili potrebni da mogu da započnem potragu za bratom.

U junu stižem u Srbiju, mama mi je detaljno ispričala šta joj se dogodilo te 1993. godine.

Majka se porodila 19.12.1993. oko 23 sata. Čula je i videla ŽIVO MUŠKO DETE.

Uspavana je nakon porođaja. U međuvremenu dat joj je neki papir koji je jedva potpisala i zaspala. Nikad nismo uspeli da nađemo taj papir u bolničkoj dokumentaciji. Ćute, kriju…

Sutradan, kad se probudila, pozvao je doktor u kancelariju, saopštio joj je da je beba umrla. Po njegovim rečima bebi se obmotala pupčana vrpca oko vrata i tako se beba udavila. Mama ga je odmah pitala otkud to kad je videla živu mušku bebu i čula plač. Nije znao šta da odgovori. Pitala ga je i za papir koji je potpisala nakon porođaja. Ni na to pitanje nije imao odgovor.

Otpuštena je iz bolnice 24.12.1993. bez deteta, dobila je samo otpusnu listu na kojoj je pisalo da je beba umrla nakon porođaja i da se bebi obmotala pupčana vrpca oko vrata. To je potpisao isti doktor koji je mojoj majci saopštio vest da je beba umrla. Zvala je bolnicu 10 dana nakon izlaska ali su joj pretili policijom. Inače, mama je poslata iz Inđije 14 dana pre porođaja u Sremsku Mitrovicu. Na ginekologiji u Inđiji nema maminog kartona… sakriven!

U julu 2015. kreće naša prava borba, koja i dan danas traje. Počele smo najpre od matičara i tamo doživele šok!

Naše sumnje da je živ se potvrđuju. U matičnu knjigu rođenih moj brat je upisan kao MRTVOROĐENA beba! Kako mrtvorođena kad je mama čula plač, videla bebu? Upisano je da je rođen 20.12.1993. u 00:30! Jos jedan dokaz! Mama se porodila na Nikoljdan. Moj brat je upisan 7 dana nakon rođenja, tačnije 27.12.1993. a mrtvorođene bebe se upisuju 24 sata nakon rođenja.

Šokirani, sa tim papirima odlazimo u bolnicu gde od njih tražimo ostale papire i dobijamo odgovor da će nam za 15 dana dostaviti sve na kućnu adresu jer smo udaljeni preko 100 km od Sremske Mitrovice.

Nakon bolnice odlazimo u Arhiv Srema gde nam je radnica na šalteru rekla da oni ne poseduju dokumentaciju iz bolnice za 1993. godinu, da je sva dokumentacija u bolnici. I to nam je odmah bilo sumnjivo…

Odlazimo u Rumu kod Ane Pejić koja je vrlo upućena u aferu sa nestalim bebama. Kada je pogledala papire i čula našu pricu, shvatila je sve. Dokazi govore sami za sebe. Nesebično je sa nama podelila njeno iskustvo, pošto je i njoj oteto dete po rođenju, a takođe nam je ulila još veću nadu da ne odustajemo od borbe, koja nije nimalo laka.

Kako su pristizali papiri iz bolnice, arhiva, moja mama je to sve teže psihički podnosila. Preuzela sam sve na sebe. Ništa nisam radila bez njenog znanja ali sam je poštedela maksimalno svega. Ana nam je pomagala u svemu.

Papiri iz bolnice nejasni… Majka ubačena u protokole knjiga između datuma 16.12.1993. i 18.12.1993. Na maminom porođaju bila su prisutna dva doktora i jedna babica. Ti doktori i danas rade u bolnici dr Slavko Arbanas i dr Srđan Sedlar, babica Branka Nikolov. Pisala sam im, tražila pomoć… Nikad odgovor dobila nisam. Mi nemamo dokaz da su oni umešani u otmicu mog rođenog brata ali ljudski bi bilo da su mi bar na pisma odogovorili.

Beba poslata na sahranjivanje nije sahranjena. ON JE ŽIV. Tad je mama dobila potvrdu da je za sve bila upravu, da su je beli mantili prevarili… njeno srce joj je uvek govorilo da ima negde ŽIVOG sina koji je trebao da se zove Milan.

Prolazili su sati, dani, godine, a nada u nama je sve veća. Samo želimo da dođemo do našeg Milana.

Nadu ne gubimo. Sa Anom Pejić iz Rume i sa jos 18 članova, osnovali smo Udruženje roditelja nestalih beba Vojvodine. Kao udruženje išli smo na razne sastanke, slušali razna obećanja ali bez konkretne pomoci i bez bilo kakvog rešenja. Saslušaju nas, daju nam nadu ali ne žele da pomognu. Kriju lopove i dan danas. Oni ne znaju kako je nama, kako je živeti sa tim saznanjem da imaš negde nekog svog rođenog.

Održavani su razni protesti. Gde god se pojavim svi me pitaju otkud ti tako mlada, kog tražiš… Kada me pitaju bojiš li se da se i tebi tako nešto ne dogodi, odgovorim im “NEMAM JA STRAHOVA, JA SAMO MOG BRATA TRAZIM i nema odustajanja dok moja mama ne zagrli svog sina a ja svog rođenog brata!”

Država neće da nam pomogne! Javni tužilac iz Prvog osnovnog  javnog tužilaštva mi je čak rekla “Šta sad ja treba da ti tražim brata, on je možda negde u Americi, na Novom Zelandu…”

Osećam da je moj brat negde blizu nas, možda sam ga nekad negde i videla ali jednostvano su nam se putevi opet razišli. Imam nadu veliku i veru u Boga da ću uskoro pronaći svog brata, da ću ga videti i zagrliti jako, odvesti kod naše majke…

Kada se to dogodi, tog dana biću najsrećnija osoba na svetu.

(Zorica Malić,

predsednik Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine)

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here